Prikaz romana „Bog malih stvari“ Arundati Roj

Koliko je tužno što se ovaj jasan, svestran roman toliko često opisuje tom neprikladnom etiketom: postkolonijalna fikcija. Kad god čujem taj „moderan“ termin, odmah zamislim britanskog stražara kraljevskog dvora, od glave do pete obučenog u kraljevske regalije, kog su oterali u neku rupu, u zadnji deo pozornice. Ovde naš postkolonijalista sluša kako se scene odvijaju, i iako više ne igraj ulogu u priči, svakako je kvari svojim prisustvom.

Ali romanu „Bog malih stvari“ autorke Arundati Roj nije potreban stražar, kako bi se pojasnila poenta same priče. Pitanja kasta, klase, vaspitanja i pola ovde su prikazana još jasnije od samih posledica imperijalizma, kao i četiri ekstremna oblika ljudskog stanja, kako se vidi u jednom od Rojinih likova. „U ljudskoj prirodi je sve moguće“, razmišlja Čako, učenjak sa Rodosa, koji je postao proizvođač kiselih krastavaca i začina: „Ljubav, ludilo, nada, beskonačna radost.“

Ljubav, i pronađena i izgubljena, telesna i duhovna, pokreće gotovo sve likove u ovoj knjizi. Po Rojinim rečima, glumci na njenoj pozornici grade individualne i kolektivne tragedije ignorišući „zakone ljubavi“ koji „govore koga treba voleti. I kako. I koliko.“ I iako su njeni likovi osetili malo nade i beskrajne radosti (u ovoj knjizi malih stvari), ipak ludilo ima prednost. Zločin takođe igra ulogu u „Bogu malih stvari“, kako pravi, tako i onaj u glavama likova. Veliku ulogu igra i krivica  zbog stvari koje su se desile i (možda najstrašnija stvar od svih) krivica zbog stvari koje se nisu desile.

Broj likova je veliki za tako malu, previše ličnu knjigu. Roj predstavlja deset glavnih likova na prvih pet stranica – shvatio sam da moram da ostavim roman i nacrtam porodično stablo pre nego što završim prvo poglavlje. Mogu da kažem da sam srećan što je prestala da dodaje nova imena, pre nego što je broj likova postao toliko veliki kao kod Gabrijela Garsije Markesa. Ova knjiga obuhvata tri generacije i tri kontinenta, a ponekad velikom brzinom prelazi kilometre i godine.

Priča se vrti oko dve burne nedelje u životu sedmogodišnjih blizanaca, dečaka Este i njegove sestre Rahel. Deca se osećaju odbačeno od strane svojih rođaka koji su bili uzbuđeni jer im u posetu u Ajemenem dolazi bivša žena njihovog ujaka Margaret Kočama i njihova kćerka Sofi Mol. U periodu od nekoliko dana skoro svaki lik se suočava sa nekom tragedijom koja je povezana sa stvarima koje su blizanci slučajno uradili. Posledice su prekinute veze, klasni sukobi, velika nesreća, pa čak i nasilno ubistvo.

Roj se vešto igra sa hronološkim redosledom u odvijanju svoje priče. Skače u budućnost i opisuje blizance kao odrasle ljude, koji se još uvek bore sa posledicama događaja iz detinjstva, ili opisuje ujaka Čaka na Oksfordu i karijeru dede blizanca koji je bio „državni entomolog“. Glavne stavke njenog zapleta predviđaju se pre nego što saznamo određene informacije i provlače se kroz naredne stranice. Ipak, neki od ključnih elemenata priče sačuvani su do samog kraja, dajući priči čudan, ali savršen ton. Čitalac zna, ali i ne zna šta će se dogoditi. Ne mogu se setiti da je u nekom romanu složenost događaja napisana sa ovolikim talentom.

Ovo kaleidoskopsko raščlanjivanje događaja još je impresivnije zbog Rojine odluke da veći deo priče predstavi kroz perspektivu blizanaca. Roman je u trećem licu, ali narativni glas često sadrži ton mladog uma. Ponekad fraza koju pogrešno čujemo ili pojam koji pogrešno shvatimo stvaraju fascinantnu metaforu ili čak menjaju način na koji shvatamo svet. Čudan, a ponekad i brutalan način na koji se svet odraslih i dece spaja, predstavlja jednu od ključnih tema knjige, ponekad opisanu humorom, a ponekad i tragedijom.

Zatim tu je čista lepota Rojinog pisanja. Kako naslov kaže, čije se značenje takođe menja kako listate stranice, ovaj romanopisac može otkriti poeziju čak i u najmanjim stvarima. Mravinjaci su „smrznuti na kiši... padaju poput drogiranih stražara koji spavaju kod Rajskih kapija.“ Kiša na krovu je „usamljeni bubnjar koji vežba svoju tačku dugo nakon što je ostatak benda otišao u krevet.“ Ptice na žicama koje se vide kroz prozor automobila u pokretu, klize „kao nepreuzet prtljag na aerodromu“.

Ponekad, njeno pisanje bude kao ekstravagantna dragocenost. Nekoliko odlomaka je pomalo odskakalo ako ih posmatrate iz ugla mladih blizanaca. Ali lako je oprostiti piscu koji može sastaviti tako fine rečenice, sa moćnim ritmom i toliko slatkih iznenađenja.

I sam roman, uprkos užasu priče oko koje se odvija, ima lirski kraj. Efekat je gotovo sličan kao kada vraćate film na scene koje su se desile pre svih užasnih stvari i zastajete da gledate tu lepotu detalja, koji toliko doprinose čarima ove knjige.

Ne, izraz „postkolonijalni“ ne opisuje ovu slatku knjigu, punu gorčine. Pustite kraljevskog stražara iz rupe u koju ste ga poslali; neka ide kući. Da, uz malo truda ovu knjigu možete da shvatite kako god vama odgovara – na stranicama je sve obuhvaćeno, od maoista do katolika, pa čak i kolonijalista. Ali, molim vas, ne pokušavajte da roman „Bog malih stvari“ pretvorite u roman o samo jednoj velikoj stvari. Takva knjiga bi bila mnogo lakša za pisanje i manje zanimljiva za čitanje. Umesto toga, Arundati Roj nam je dala nešto delikatnije i suptilnije, na šta ne bi trebalo da stavljamo etiketu.

Autor: Ted Goja
Izvor: thenewcanon.com
Prevod: Lidija Janjić