Laguna - Bukmarker - Prikaz romana „Bilo jednom u Holivudu“: Beskonačni katalog digresija i diverzija - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Prikaz romana „Bilo jednom u Holivudu“: Beskonačni katalog digresija i diverzija

„Ljubavno pismo filmskoj umetnosti“ bio je izlizan ali sasvim primeren kliše koji se u leto 2019. godine ponavljao u gotovo svakom članku posvećenom najnovijem režisersko-scenarističkom ostvarenju Kventina Tarantina. Ako se dogovorimo da o filmu „Bilo jednom u Holivudu“ govorimo kao o „ljubavnom pismu“, onda nemamo drugog izbora nego da knjigu pod istim naslovom, koja se nedavno pojavila u knjižarama, nazovemo „pornografijom za filmofile“.

Ako od ovog romana očekujete nekakvu „proširenu i dopunjenu“ verziju onoga što ste gledali na velikom platnu, moram vam reći da se varate. To što u knjizi ima nekoliko scena u kojima su dijalozi i opisi od reči do reči prepisani iz scenarija nikako ne znači da je ovde reč o pukoj inkarnaciji filma u papirnoj formi. Ne, ova knjiga bi se pre mogla opisati kao beskonačni katalog digresija i diverzija, koji će sve one koji namerno izbegavaju razgovore sa filmskim zaluđenicima podsetiti na razloge zbog kojih to čine.

Tarantinov novi pisani uradak definitivno nije za svakoga... čak ni za svakoga ko je uživao u filmu. Ali ako ste jedan od onih filmofila koji su spremni da se potuku oko toga ko je trebalo da igra glavnu ulogu u filmu „Auto smrti“, i zakikoćete se svaki put kada čujete reči „onaj kreten Dženings Leng“, onda je ova knjiga napisana baš za vas.

Za razliku od filma, u kome je do punog izražaja došla Tarantinova sposobnost da svoje ogromno znanje o filmskoj industriji utka u izmišljenu priču, u romanu je daleko više prostora dato stvarnom holivudskom folkloru i filmskoj kritici. Ako se pitate čega to ima u romanu a nije se moglo videti u filmu – osim odgovora na pitanje da li je Klif zaista hladnokrvno ubio svoju ženu (o tome kasnije) – počnimo od ovoga: čak šest stranica teksta (slobodno prebrojte!) posvećeno je davno zaboravljenom umetničkom erotskom filmu iz kasnih šezdesetih „Ja sam radoznala (Žuto)“. Znatno kompaktnije dve strane govore o tehnici građenja saspensa u filmu „Rozmarina beba“ Romana Polanskog. Jedno celo poglavlje prepričava karijeru televizijske zvezde Džejmsa Stejsija, koji je u stvarnom životu igrao glavnu ulogu u seriji „Lenser“. U poglavljima koja slede saznajemo čitav niz detalja o prošlosti kauboja iz „Lensera“. (Dobijamo pravu malu istorijsku lekciju o fiktivnim događajima iz 19. veka – da, verovali ili ne, Tarantinu nije bilo teško da napiše mini novelizaciju unutar svoje „novelizacije“.) U jednom od poznih poglavlja Klif se na snimanju filma druži sa šarmantnim alkoholičarem Aldom Rejem, jednim od Tarantinovih omiljenih glumaca.

A tu je i poplava mišljenja o filmovima, koja su, kao što znamo, kao zadnjice (jer svako ih ima): apsolutno svaki lik u ovoj priči dobija priliku da izrazi svoje stavove o nekom filmu ili režiseru. U unutrašnjim monolozima troje glavnih junaka – Klif (u filmu ga je igrao Bred Pit), Rik (Leonardo Dikaprio) i Šeron Tejt (Margo Robi) – ulaze u uloge filmskih kritičara, iznoseći – a šta bi drugo – stvarne poglede i promišljanja samog Tarantina. Saznajemo dosta toga i o njihovom muzičkom ukusu, ali ono o čemu najviše govore je ipak film. Otkrivamo i još nešto što prethodno nismo znali: naš kaskader Klif je, po svemu sudeći, pravi filmofil. „Klif nije znao dovoljno da bi pisao kritičke članke za Filmski pregled, ali je znao dovoljno da bi prepoznao film Hirošima, ljubavi moja kao sranje“, piše Tarantino. „Znao je dovoljno kako bi prepoznao Antonionija kao foliranta. [...] I smatrao je da su tunjavi tutumraci u Žilu i Džimu jebeni davež.“ Klif obožava Kurosavine filmove, ali samo one iz ranog perioda, kada japanski režiser još uvek nije bio rob filmskih kritičara. Ljubitelj je i nevaljalih umetničkih filmova, zbog kojih često posle posla svraća u bioskop Nju Beverli. (Bioskop je tokom šezdesetih i sedamdesetih nosio ime Eros i prikazivao isključivo pornografske filmove.)

Sada kada smo ustanovili da je „Bilo jednom u Holivudu“ poslastica koja će zadovoljiti perverzne apetite istinskih filmskih sladokusaca, pređimo na ono što on nije.

Kao što sam već napomenuo, ovde nikako nije reč o klasičnoj novelizaciji. Moglo bi se čak reći da neprestanim guranjem konačnog scenarija u drugi plan Tarantino zapravo pokušava da se našali na račun nekada popularne forme. Šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka predstavljale su zlatno doba filmskih novelizacija. Jeftina džepna izdanja, izašla iz pera drugorazrednih pisaca kojima je bio omogućen uvid u rane verzije filmskih scenarija, bila su omiljena literatura zagriženih filmofila. U njima su obično tražili dodatne informacije o likovima i zanimljive scene koje su izbačene iz konačne verzije scenarija. Da li je to ono što savremeni ljubitelj filma očekuje od nekoga kao što je Kventin Tarantino? Naravno da ne. Ali verovatno ne očekuje ni „novelizaciju“ koja se uglavnom sastoji od izbačenih scena. Za neke od njih smo znali da su izbačene, ali sasvim je jasno da veći deo onoga što se nalazi u romanu Tarantino nikada nije ni nameravao da snimi.

Većinu čitalaca verovatno će najviše iznenaditi potpuno novi, i radikalno drugačiji, završni čin Tarantinove priče, u kome pisac kao da zaboravlja da Mensonova Porodica uopšte postoji. Ozloglašeni klan se na poslednjih sedamdesetak stranica uopšte ne pominje. Ili možda ipak grešim, možda taj potez i neće predstavljati toliko iznenađenje, jer će se mnogi do tog trenutka već navići na Tarantinove narativne akrobacije. Primer: klimaks filma se u romanu pojavljuje već negde oko stote stranice, opisan gotovo nemarno, u nekoliko rečenica, iz neke tačke u budućnosti. Čemu takav odnos prema jednoj od najupečatljivijih filmskih kulminacija u poslednjih dvadesetak godina? Možda se Tarantino jednostavno poigrava sa čitaocima; tu mogućnost svakako ne možemo otpisati. Ali možda na taj način pomalo kažnjava sebe zbog odluke da film završi jednom sasvim konvencionalnom akcionom scenom – zbog toga što je, kako bi podišao obožavaocima, uneo ultranasilnu scenu u film u kome nasilja skoro da i nema.

Umesto scena akcije, na kraju romana dobijamo opis mirne večeri u baru u kome se okupljaju glumci. Tu se Riku, Klifu i zvezdi „Lensera“ Stejsiju u jednom trenutku pridružuje Tarantinov otac – da, njegov stvarni otac – koji ih moli da mu potpišu autogram za njegovog šestogodišnjeg sina. Ovo je najsentimentaliniji trenutak koji je Tarantino sebi ikada dozvolio, i lako je zamisliti čitaoce koji će pomisliti: „Izbacio si uzbudljivu akcionu kulminaciju zbog ove limunade?“ Ali, ako bolje razmislite, ovo uvođenje člana porodice u radnju ipak ima smisla: Tarantino ovom adaptacijom želi da nam da do znanja da je njegova primarna namera bila da napravi film o prijateljstvu, a ne film pun krvi i nasilja.

Porodica Menson se, pre svog iznenadnog izlaska sa scene, često pominje u knjizi. Scena u kojoj Klif posećuje ranč Span, poslednja u kojoj se Mensonova deca pojavljuju na stranicama romana, napeta je koliko i na filmskom platnu, ali se završava mirno, bez prebijanja iritantnog člana sekte koje je obradovalo mnoge gledaoce. Uloga Mensonovih sledbenika u ovoj priči je gotovo nevažna, ali Tarantino nikad ne propušta šansu da izvrgne podsmehu njihovog vođu, koji za njega nije toliko psihopata koliko bedni karijerista.

Što se tiče Klifa, on je u romanu prikazan kao veliki obožavalac Toma Džonsa, a naročito njegove pesme „Dilajla“. Tarantino nam na jednom mestu nudi objašnjenje: „Naravno“, piše on, „Klifa posebno interesuju pesme o tipovima koji ubijaju svoje žene.“

Konačno! Odgovor na pitanje da li je Klif u sceni na brodu ubio svoju ženu harpunom će možda promeniti predstavu koju su gledaoci stekli o junaku koga je na velikom platnu igrao šarmantni Bred Pit. Piščev odnos prema Klifu se ni u jednom trenutku ne menja, čak ni kada nam otkriva da ubistvo supruge nije jedino koje je ovaj počinio od povratka iz Drugog svetskog rata. Čitaoca će ovo otkriće možda pokolebati, ali to je rizik koji je Tarantino prihvatio u trenutku kada je odlučio da sa nama podeli previše informacija.

O Tarantinovom proznom stilu ne vredi govoriti, jer se on ovde očigledno trudio da izbegne stil kao takav. To, naravno, ne znači da je loš pisac. Naprotiv! U najboljim, najjednostavnijim i najduhovitijim trenucima, kada pogodi pravi ton, on pomalo podseća na Hemingveja – ili bar na Hemingveja koji se nimalo ne trudi. Kada se drži glavnog puta, ne skrećući u svoje omiljene ćorsokake u potrazi za odgovorima na misterije filmske umetnosti, njegova zapažanja su veoma interesantna i retko promašuju metu.

Najsubverzivnije u vezi sa „Bilo jednom u Holivudu“, i u pisanoj i u filmskoj formi, jeste činjenica da Tarantino nimalo ne haje za staro pravilo po kome drama počiva na konfliktu. Mensonovim sledbenicima je u filmu poverena uloga glavnih antagonista, ali za gotovo tri sata radnje oni u prvi plan stupaju samo u dve scene, na ranču Span i na samom kraju. Budući da je završna scena filma praktično uklonjena iz nove verzije priče, oni u romanu ostavljaju utisak pomalo luckaste, ali simpatične i prijateljski nastrojene družine. To ne bi trebalo da upali, ali Tarantinu i to nekako polazi za rukom.

Pre nego što se film 2019. godine pojavio u bioskopima, većina nas je na osnovu trejlera pretpostavila da je reč o satiričnom osvrtu na jednu eru u istoriji Holivuda, u kome će poznati filmadžija izvrgnuti podsmehu tipične elemente miljea poput televizijskih serija, reklama i muzike. Nismo bili u pravu. Ali za to smo krivi mi sami i naša urođena sklonost da se podsmevamo starijim oblicima zabave, čija se suštinska pristojnost i naivnost ne uklapaju u duh našeg vremena. Tarantino nije želeo da se smejemo „Lenseru“, niti bilo kojoj drugoj seriji u kojoj je Rik igrao; nisam čak siguran ni da li bi trebalo da se kikoćemo za vreme njegovih reklama za cigarete. Za nas ovi likovi, na prvi pogled, nisu ništa više od zabavnih stereotipa, i zato nam je potrebno dosta vremena da se naviknemo na ideju da ih Tarantino obožava i jednostavno želi da im oda počast.

Čini se da je Brus Li jedina ličnost iz ovog perioda koju režiser zaista ne podnosi. On u jednoj od svojih digresija objašnjava poreklo ovog animoziteta: Li je, naime, bio poznat po tome što je namerno povređivao kaskadere. Ali najzanimljivije, i u knjizi i u filmu, jeste činjenica da između Rika i Klifa ni u jednom trenutku ne dolazi do sukoba. Da li je uopšte moguće da između dvojice muškaraca, koji se po mnogo čemu razlikuju, postoji takav odnos? Tarantino očigledno smatra da jeste. Ili ga je možda, zbog simpatija koje gaji prema dvojici junaka, izdao osećaj za dramu?

U svakom slučaju, Tarantinovo odbijanje da pribegne bilo kakvoj stvarnoj parodiji, i krajnje nekarakteristično izbegavanje nasilja, uzdižu njegovu viziju poznih šezdesetih na gotovo hipijevski nivo blaženstva... bez hipika, naravno. Možda je moje poređenje sa pornografijom ipak bilo neumesno. „Bilo jednom u Holivudu“ je priča o istinskoj ljubavi – čovekovoj, uglavnom neizrečenoj, ljubavi prema drugom čoveku, i takođe, što da ne, čovekovoj ljubavi prema „Maniksu“.

Autor: Kris Vilman
Izvor: variety.com
Prevod: Jelena Tanasković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nedeljnik u knjižarama delfi laguna knjige Nedeljnik u knjižarama Delfi
29.06.2022.
Novi broj lista Nedeljnik naći će se na kioscima u četvrtak, a od petka ga možete kupiti za samo 29 dinara u svim knjižarama Delfi širom Srbije uz kupovinu bilo koje Lagunine knjige, knjige drugih izd...
više
profesoru branku laloviću u čast  laguna knjige Profesoru Branku Laloviću u čast!
29.06.2022.
Živojin Petrović, autor bestselera „Nestvarno, a stvarno“ 28. juna priredio je zanimljivo veče u Ada Mall Shopping Centru govoreći o novoj knjizi „Ratnik sunca“ u kojoj nam donosi priču o prof. dr Bra...
više
autorka nadija vasif o romanu letopisi jedne knjižarke u kairu  laguna knjige Autorka Nadija Vasif o romanu „Letopisi jedne knjižarke u Kairu“
29.06.2022.
Autorka romana „Letopisi jedne knjižarke u Kairu“ zna ponešto o knjižarama: ona je osnovala „Divan“ – vodeću knjižaru u egipatskoj prestonici – zajedno sa sestrom i prijateljicom davne 2002. godine. N...
više
knjiga žalbi ni prva ni poslednja laguna knjige Knjiga žalbi – ni prva ni poslednja
29.06.2022.
Kakva je veza između francuskog slikara Pola Sezana i srpskog sela Bačina kod Varvarina? Sigurno je već navedeni podatak, koji se naizgled graniči sa fantastikom, dovoljan da privuče čitaočevu pažn...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.