Prikaz romana „Bezverje“ Ivana Ivačkovića

„Bezverje“ Ivana Ivačkovića, autora knjiga „Kako smo propevali“ i „Pisma iz Tajnog grada“ verovatno je nešto najbolje što sam pročitala u poslednjih nekoliko godina. Pri tome Ivačkovićev prvi roman nije nimalo lako štivo za čitanje, i pored dužine od stotinak strana, već knjiga koja od čitaoca zahteva pažnju i opšte obrazovanje i otvorenost duha – dakle definitivno nije knjiga za razbibrigu niti knjiga za svakoga.

Kroz „naklone“ Geteu, Bulgakovu, Konradu, Dostojevskom, Ničeu, ali i baroknim majstorima poput Karavađa ili Surbarana (bar se meni tako učinilo) Ivačković nudi svoju verziju priče o Faustu.

Da li je odricanje od Boga i okretanje Đavolu pokazatelj čovekovog očaja ili njegove slobode? „Bezverje“ je uslovno rečeno roman o preispitivanju nas samih, vere u Boga, naše predstave Đavola, filozofiji, slobodi...

Ivačković obrće teze i preispituje – duhovito, ironično i duboko angažovano – naše ideje dobra i zla, slobode i dobrote, boga i đavola, vere, ljubavi. Radeći to, Ivačković nikoga ne vređa niti ismeva ničija uverenja već samo majstorski preplićući onostrano i ovostrano i oslanjajući se na, u nedostatku boljeg izraza, svoje (i čitaočevo klasično obrazovanje preispituje našu veru, naš smisao...

„Bezverje“ možda nije roman kakav bi se očekivao od rok novinara i nagrađivanog publiciste (za knjigu o Jugoslaviji i njenoj muzici „Kako smo propevali“ dobio je prestižnu nagradu za publicistiku „Desimir Tošić“) ali je utoliko iznenađenje veće i bolje jer je rezultat odlična knjiga, mini-studija ljudske (ne)vere, posveta drugim umetnicima i autorima. Neobičan i izazovan roman.

Da ponovim konstataciju s početka teksta – roman „Bezverje“ nije lak za čitanje, niti će se svakome dopasti. Ali ako želite hranu za um i dušu, nešto što će vas intelektualno zagolicati, onda ne tražite dalje jer je Ivačkovićev prvi roman sve to, i više.

Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik