Laguna - Bukmarker - Prikaz romana „Belo se pere na devedeset“: Jednostavno i nežno - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Prikaz romana „Belo se pere na devedeset“: Jednostavno i nežno

Još su autori klasičnog holivudskog filma u odnosu na zaplete, kao ipak potrošniju „robu“, ukazivali da se na putu ka univerzalnosti, kao uvek priželjkivanom cilju, treba držati one stare i zlatne, nepogrešive mustre: osmisliti upečatljive likove (pa još bolje – junake i junakinje ili po spenserovski „karaktere“) i smestiti ih u dovoljno živopisan i lako pojmljiv okvir, odnosno, narativni mikrosvet. Dabome, ovo je uvek znatno lakše zagovarati nego zbilja sprovesti u delo, pa još, ako je to ikako moguće, bez iole vidljivih tragova napora stvaranja utiska jednostavnosti, ponajpre zasnovane u eleganciji pripovednog zahvata i izraza.

Jeste poprilično zahtevna rabota, posebno u okruženju i dalje dominantne potrebe za postmodernom dekonstrukcijom ama baš svega što se na prvi pogled i susret nameće i prepoznaje kao funkcionalno, lagodno i neusiljeno, koja pak i dalje jeste izvodljiva, uz dovoljno brojnih argumenata u prilog toj perolakoj tezi. Kao ogledni primer može da nam posluži i nedavno i u Srbiji objavljen autobiografski roman „Belo se pere na devedeset“ slovenačke autorke Bronje Žakelj. Izvestan trud je potreban kako bi se načelno a što preciznije klasifikovala puna priroda ovog dela, ali neka u duhu ekonomičnog predočavanja bude navedeno da to jeste autobiografski roman, odnosno, novelistička obrada autobiografske činjenične građe sa finom ravnotežom između ta dva katkad i međusobno komplementarna pola. Pored ta dva udarna aspekta, ovo je i roman/priča o odrastanju, pa i roman nostalgije, naravno, uz ogradu da uvek ponajpre čitalac treba da razume i odredi prema čemu i onda u odnosu na šta konkretni autori pokazuju nostalgiju, kao nešto što je gotovo u trenu moguće shvatiti, ali što je, uprkos toj lakoći, a neretko i lepoti prepoznavanja mereno prema ličnim iskustvima i pamćenjima. U ovom konkretnom slučaju možda je najcelishodnije nostalgiju pozicionirati kao svojevrstan poredbeni orijentir ka osećanju koje potcrtava nedostajanje usmereno prema nekada obilato prisutnoj, a u međuvremenu dobrano zaturenoj bliskosti. Sve to ovde biva ustrojeno u povest kao izvesna objektivizacija zajedništva i zavodljivo burne porodične dinamike iz jugoslovenskih sedamdesetih i potonjih decenija veka za nama. Uz nužno pojašnjenje da u ovom romanu, koji, naravno, nastoji da oslika i ukaže na svakodnevicu života tog doba upravo u Sloveniji, ipak nema konkretnijih dokaza na temu teze o jugonostalgiji, budući da je jugoslovensko nasleđe, odnosno baština istorija i prikaza istorije privatnih jugoslovenskih života te ere u romanu „Belo se pere na devedeset“ ipak zadržana u ravni detalja i dubine pripovednog kadra, u dimenziji opšte atmosfere i pominjanja voljeno-dostupnih robnih marki i popkulturnih artefekata sa područja SFRJ tokom tog perioda dovoljno uverljive iluzije spokoja pred nadolazeću buru.

Bronja Žakelj čitaocima prenosi dinamiku života vlastite porodice i brojnih „satelita“, a to čini u intimističko-ispovednom tonu i u fragmentarnom vidu, koje ipak prati i zadržava nit hronološke preglednosti i urednosti. Dominatan ton je, u skladu sa tom neprikrivenom nostalgičarskom biti ove proze, gorko-slatki osvrt na te godine ipak kolektivističke nevinosti (koja je, dabome, u neposrednom komšiluiku beslovesnosti, svesno ili podsvesno izabrane), i kao moguća i hitra analogija mogao bi se pomenuti izvrstan roman „Hotel Zagorje“ Ivane Simić Bodrožić. Bronja Žakelj je pripovedačica staloženog pristupa već u ovom prvom objavljenom delu, ovenčanom i tamošnjom Nagradom Kresnik (doduše, objavila ga je u zrelim godinama, kada su promišljenost i takt i na planu literarnog glasa i izraza sasvim dovoljno realna opcija), kao i izgrađene finese o pitanju detalja i njihove funkcije čak i u široj arhitektonici dela. U tom pogledu, „Belo se pere na devedeset“ bezmalo je besprekorno delo, uz tek nekoliko ponavljanja ili ukazivanja na manje-više isto (mada, ako ćemo pošteno, repetitivnost je neizostavna stavka kada se u žiži nađe prikaz života onih čuvenih neznatnih civila, predano posvećenih ritualima i kodiranom ponašanju čak i u okvirima prostora te mikroslobode i u najrigidnijim sistemima, prostoru takozvane osnovne ćelije društva, te se repetitivnost onda i ne treba posmatrati kao nenadahnjuća derivativnost, već pre kao dokaz pripadnosti stvarnosnoj prozi, što ovo delo u svim svojim relevantnim aspektima jeste).

Ogromnim svojim delom ovaj roman je ispripovedan u drugom licu jednine, što nedvojbeno jeste mudar izbor, budući da se time naglašava ovde očito ciljani intimististički ton, a čime se u isti mah čitaoci stavljaju u poziciju prijatnog i svrsishodnog voajerstva. Pritom, autorka je posebno uverljiva u dimenziji iznalaženja i darivanja uverljivog glasa malenoj junakinji, koja tek uči i nastoji da pojmi to malo sveta koji joj je dat na uvid i kakvu-takvu analizu opaženog; osim toga, Bronja Žakelj ostavlja izrazito povoljan utisak i po pitanju krajnje delikatnih i veštih prevoja i prelaza iz lahorastog tona u delove kada nahrupi mrak, kao nužna pratnja života ne samo običnih i svakidašnjih među narečenim „civilima“. Tako u tački kada stigne do onkoloških problema i gorčine koja se ne da tek tako zasladiti, nailazimo i na sledeće redove: „Trčim po stepenicama zato što sam lagana i zato što sam zdrava. Na prvom spratu idem desno. Sednem na belu klupu i čekam. Gledam zelene spavaćice dok klize pored mene i gole glave na dugim vratovima koje štrče iz njih. Oči na glavama su velike i uzvraćaju mi pogled. Čujem ječanje i pljuvanje i čujem povraćanje i stisne me gvozdeni obruč pretesan za mene. Izgubim dah, ali malo, samo malo, za tren. Zato što znam da to nije moj svet, jer zelene spavaćice i bele glave nisu moj svet, kao ni otrovne boce koje se voze sa njima. Moj svet je napolju, iza teških vrata, udaljen dve stepenice i nekoliko koraka do pločnika. Moj svet je na jedanaestici i na dvanaestici, na Vojkovoj, na suncu, na faksu i na biciklu, ispod Planjave i među toplim travkama. A ovde sam samo onako, samo na ispitivanju, na ispitivanju koje se ne radi na drugom mestu.“

Ovo je zdrav i prav primer spoja artikulisanog autobiografskog polazišta i zauzdane fikcije, srećno i umešno garniranog jednostavnošću kao krovnim konceptom, pa još i oslonjenim na nežnost kao konstantu u svim domenima pripovedanja, ali i ophođenja prema akterima. Ukupan utisak je vrlo dobar, izumemo li već spominjana ponavljanja i izvestan broj potentnih epizoda koje, nažalost, ostaju na nivou fusnotnih anegdota bez pravog dramskog i emotivnog zaokruženja (na primer, epizoda sa prokazanim i odmenutim Lojzeom), tako da je „Belo se pere na devedest“ vredno štivo kome ima rezona podariti vreme i pažnju, a posebno u svetlu sramežljive zastupljenosti savremene proze sa tog nekad bratskog severozapada kod nas, a posebno u svetlu najava skore filmske ekranizacije ovog dela Bronje Žakelj.

Autor: Zoran Janković
Izvor: Vreme


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
prikaz knjige kad su veliki pisci bili deca zorana milekića priče o odrastanju naših velikana laguna knjige Prikaz knjige „Kad su veliki pisci bili deca“ Zorana Milekića: Priče o odrastanju naših velikana
29.02.2024.
Da su i znameniti pisci koji nas svojim pomalo strogim pogledom gledaju sa stranica čitanki nekada davno bili deca, svojim najnovijim ostvarenjem uverio nas je Zoran Milekić. Spajajući dosadašnje knji...
više
pipi pop mala devojčica sa velikom maštom laguna knjige Pipi Pop: Mala devojčica sa velikom maštom
29.02.2024.
Prva knjiga Eme Jarlet, koju smo pročitali kao porodica, „Orion i Mrak“ za nas je bila jedno od najdražih iznenađenja kada govorimo o slikovnicama. I zato nas nije iznenadilo što nas je oduševila i nj...
više
zoran penevski u mužlji kod zrenjanina laguna knjige Zoran Penevski u Mužlji kod Zrenjanina
29.02.2024.
Pisac i urednik Zoran Penevski gostovao je 22. februara u OŠ „Servo Mihalj“ u Mužlji kod Zrenjanina. Povod za ovo gostovanje je izdanje njegovog romana „Sara i zaboravljeni trg“ na mađarskom jeziku, k...
više
nove društvene igre u izdanju lagune otkrijte šta vas čeka u 2024 godini  laguna knjige Nove društvene igre u izdanju Lagune – otkrijte šta vas čeka u 2024. godini!
29.02.2024.
Dragi ljubitelji društvenih igara,  Laguna sa ponosom najavljuje svoj plan za objavljivanje nekoliko uzbudljivih naslova do kraja ove godine. U pitanju su neke od najpopularnijih igara, preved...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.