Prikaz romana „Bastadur“ Jasenke Lalović: Tražeći reči za vlastitu molitvu

Nijedna preporuka romana „Bastadur“ Jasenke Lalović ne može biti pouzdanija od čitalačkog zadovoljstva koje ste doživeli iščitavajući njenu trilogiju Brda od pelina. Pred kim se, u dosadašnjem opusu ove književnice, u svoj svojoj živopisnosti i slojevitosti ukazala detaljna slika tradicionalnog života u crnogorskom primorju i krševitom zaleđu, teško da će propustiti priliku da se još koji put, uživajući u univerzalnim, dubokim humanizmom i lirikom prožetom štivu, nađe pred njom. Jer ko se, zadubljen u složene imaginarne svetove troknjižja Jasenke Lalović, zasnovane na dubinskom poznavanju etnopsihologije, bogatog usmenog predanja, jezičkog idioma i sveukupne istorije Crne Gore, jednom našao pred nekom od stamenih patrijarhalnih žena iz pobrđa ili kojom tananom, ali dostojanstvenom primorkom, imao je utisak kako stoji pred oživljenim karijatidama. Zasigurno će ih prepoznati na stranicama novog romana, uglavnom kao usputne prolaznice ili junakinje kakve pripovesti koje se pričaju u slavu požrtvovanja, stoicizma ili ljudskog dobra. I obradovaće im se kao starim poznanicama. Da je čitalačka publika prepoznala i zavolela stvaralaštvo ove književnice, da sa radošću iščekuje duhovni susret sa njenim novim delima, potvrđuje i činjenica da je pred čitaocima od decembra već treće izdanje romana.

Radnja ovog književnog ostvarenja obuhvata sedam decenija (od 1880. do 1948. godine) ispunjenih burnim istorijskim događajima, svetskim ratovima, krupnim društvenim lomovima i kulturološkim promenama. Iako junaci ovog dela stižu i do Beograda, fruškogorskih manastira, Padove, Krfa i drugih svetskih luka, u Boki Kotorskoj počinju i stiču se svi pripovedni tokovi „Bastadura“, poput nadaleko čuvenih bokeljskih brodova koji, i na polasku i pri povratku, moraju proći kroz Verige kako bi se usidrili na istom mestu sa kog su isplovili. Uz tačne hronološke odrednice, toponimi navedeni u naslovima poglavlja ovog uzbudljivog dela, ređaju se pred nama kao da kažiprstom prevlačimo duž obale između Luštice i Prevlake. Zaliv čudesne lepote, u kome svaki kamen i grm imaju svoju priču, svojom autentičnošću, tajnovitošću, burnom i slavnom istorijom, jezičkim bogatstvom i tradicijom proisteklom iz suživota pripadnika različitog porekla i konfesija, bio je neiscrpna inspiracija mnogim književnicima.

O tome kako je Boka nadahnjivala putnike ili izvanjce koji su poslom ili kakvim drugim povodom boravili u njoj, svedoče nebrojene stranice ostvarenja iz raznih epoha: od zapisanih narodnih predanja, pa do dela naših savremenika. Da je zaliv, za koji kažu da je nastao tako što je nesavladiva snaga vode razmakla litice Lovćena i Orjena, za stvaraoce oduvek bio inspirativan ambijent, ponajbolje svedoči Simo Matavulj, kako važnim delom svoga umetnički izuzetno snažnog opusa, tako i svojim autobiografskim zapisima, u kojima se seća kako su u Boki vladale okolnosti kakve se samo zamisliti mogu za mlada čovjeka, koji je imao nešto naklonosti ka fabulovanju. To do dana današnjeg dokazuju veliki pisci koji su upravo u ovom podneblju nalazili najmirnije mesto za stvaranje, počev od Andrića, Lalića, Stevana Raičkovića, do onih koji su danas u punoj stvaralačkoj snazi. Brojni su i pisci potekli sa ovih prostora, još od čuvenih kotorskih porodica iz doba humanizma i renesanse do danas nama najpoznatijeg prozaiste Nikole Malovića.

Njima se poodavno pridružila Jasenka Lalović, rođena Paštrovka odrasla u Buljarici. I radnju svoje najnovije pripovesti ona smešta upravo u ovu istorijsko-geografsku oblast raskošne lepote. Jedan od njenih junaka, svestan svoje duboke ukorenjenosti, nakon uzaludnog lutanja svetskim okeanima, svu istinu o neraskidivoj povezanosti sa predelom u kome smo odrasli, melodijom maternjeg jezika i prožetosti sa prirodom, sažima u svega dve rečenice. One jedva da su duže od uzdaha, a imaju, kako to u delima ove književnice neretko biva, gnomsku dubinu: „Sve je u životu nekakav krug, taman ka zemlja po kojoj hodimo. Svekoliko teži da se vrne na početak.“ I svako ko je uspeo da sačuva čovjeka u čovjeku, ko se trudio da zera dobra u njemu nadvlada i osvetli onu tamnu stranu, opisavši krug, vraća se u početnu tačku: primorci se sa samima sobom i svima oko sebe mogu izmiriti jedino ako, kad otvore oči, najpre ugledaju nepreglednu pučinu, dok brđani svoj spokoj nalaze na kršu gde im retko rastinje svojim opojnim mirisom u sećanje priziva bezbrižne časove. Jedino junaci koji svoje nečasne postupke pokušavaju da opravdaju zlehudim vremenima, dopustivši sebi da izgube dostojanstvo i stid, osećanja koja su u samom vrhu moralnog kodeksa sveta o kome autorka pripoveda, gube pravo na prisustvo u daljoj pripovesti. Baš kao i u narodu iz koga potiču, takvi ostaju nepomenici, za razliku od stradalnika ili pokajnika čiji je životni put vredan priče i pričanja i koji poput drevnih gradova uz jadransku obalu, imaju nadzemni i potonji život. Ti koji posle sudnjeg časa nastavljaju da žive u sećanju i pričanjima bez kraja i početka, uglavnom i jesu, svako na svoj način, bastaduri.

U kratkom rečniku bokeških reči koji prati ovaj roman, tajanstvena odrednica iz naslova ima sledeća objašnjenja: čovek spreman na sve, hrabar i vešt čovek. Njima se može pridodati još niz značenja među kojima je i ono da su to, zapravo, ljudi koji su odvažno pogled usmerili preko ograničenja sredine i iskoračili izvan onoga što je uobičajeno. Oni, bez obzira na cenu koju plaćaju, napuštaju život kome se priklanja i kojim se zadovoljava većina. Na izvestan način, bastadur bi, u slobodnoj interpretaciji, mogao biti i svojevrsna paralela imenici kastigulja koju srećemo u naslovu prethodnog romana Jasenke Lalović. I jedno i drugo, i bastadur i kastigulja, zapravo, jesu ili čine nešto što ih izdvaja od okoline, nadvisivši je ili izazivajući. Ali za razliku od bastadura, reči koji ima samo muški rod, vedar prizvuk i pozitivnu konotaciju, kastigulja je imenica koja oštro osuđuje i trajno izopštava, ali samo žene, čijoj snazi i vitalnosti je autorka posvetila svoju trilogiju Brda od pelina.

Iako i u romanu koji je usledio neke od pripovednih tokova pokreću naočite i oštroumne Bokeljke, prevashodno mudra, odmerena i dosledna Tihana, naslednica predačkog amaneta koji po ženskoj liniji prenose one koje su pod biljeg, školovana u inostranstvu i vaspitana u skladu sa evropskim nazorima, „Bastadur“ jeste delo u kome dominiraju upečatljivi muški likovi koji se svojom mentalnom snagom ili dubinom osećanja, izdvajaju iz svojih okruženja. Svako od njih nosi vlastiti krst, suočava se sa svojim demonima i kroz dugu i napornu unutrašnju borbu traži reči za sopstvenu molitvu. Povlašćeno mesto među njima pripada dvojici ljudi srodnih godina, a posve različitih, vešto psihološki iznijansiranih karaktera: monahu Nikanoru i kapetanu duge plovidbe Tudoru. Kad im se se putevi sasvim slučajno ukrste, jedan drugom, kao naizgled nepomirljive suprotnosti, postaju osnovna razmera ljudskosti, ali i neprestano iskušenje. Ipak, vreme će učiniti da postanu saputnici i sapatnici prilikom dugog traganja za odgovorima na suštinska pitanja o smislu čovekovog bivanja na svetu. Kaluđer beži iz mnogometežnog sveta u isposnicu do koje doleću samo ptice, tamo gde jedva dopire glas i o najkrupnijim istorijskim zbivanjima i provodi godine u neprestanoj molitvi i dubokom saglasju sa prirodom. Kapetan koji je stranstvovao toliko dugo da je postao stranac svojim bližnjima, neprekidno ga traži, vođen vlastitim nedoumicama i patnjom zbog nesuglasica sa sinom koje će uz prijateljsku pomoć razrešiti. Kroz nadgornjavanja i sučeljavanja, nezborenje i razmišljanje, obojica dolaze do spoznaja koje su samo, naizgled, različite. Čežnja isposnika koji teži visini i žudnja za daljinom koju nije mogao da savlada dugogodišnji pomorac, ukrštaju se i tvore krst koji bez roptanja svaki odnosi na svojim plećima, postajući bolji, saosećajniji čovek, čovek koji voli i nastoji da razume i uvaži drugog. Zavojiti put koji svako od nas treba da pređe, kao da nas opominju protagonisti ovog romana, zahteva žrtvu, preispitivanje, ali nadasve ljubav zbog koje se moramo odreći onoga čime smo neretko sasvim zaslepljeni. Jer ako ljubavi nemamo, kao da sa stranica „Bastadura“ odjekuju čuvene reči iz „Himne ljubavi“ apostola Pavla, ništa smo.

Do skoro istovetne spoznaje dolazi i Vid, Tudorov sin, koji posle majčine smrti i ljubavnog razočarenja napušta dom i odlazi u Beograd, prekinuvši svaku vezu sa rodnim krajem i porodicom. Ipak, posle rata, zbivanja ga vraćaju u Boku i susret sa ocem koji nije imao razumevanja za njegovu neodlučnost i bolećivost, a nadasve za odluku da prekine tradiciju po kojoj bi postao pomorac za ponos famelji, u obojici pokreće grižu savesti i za učinjeno i za propušteno. Davnašnje razilaženje je mnogo više od posledice sukoba generacija i sudara dveju posve različitih priroda. Očevo dugogodišnje odsustvo iz svega što čini skladan porodični život, dovelo je do prećutnog udaljavanja sa sinom i do izostanka svakog pokušaja da se jaz premosti. Na taj način bližnji vrlo lako, jasno nam je dok posmatramo duhovni rast ovih junaka koji vodi preko oproštaja i pokajanja, postaju dalji nego potpuni stranci. Sa strancem se lako započne priča, ali izdaja, izigrano poverenje i povređenost vode u ravnodušnost koja je nekad teža od mržnje. Vid Tudoru nije mogao da oprosti decenijski dugu samoću i patnju majke u čijem liku Jasenka Lalović kao da je oživela supruge svih pomoraca koje su se, kako kaže stara bokeljska poslovica, venčale sa morem. Svima im je život prošao u čekanju, kao najpoznatijoj među njima, nadarenoj, vrsnoj vezilji Jacinti Kunić Mijović koja je, iščekujući povratak supruga, provela dve i po decenije radeći raskošnu „Bogorodicu sa Hristom“, čiju je kosu vezla koristeći svoje sve belje vlasi umesto svilenih niti. Tek kada ostareli pomorac bude u životnoj opasnosti, u zamci koju su mu postavili istorijski trenutak i ljudi koji su bili spremni da ga iskoriste za ostvarenje svojih ličnih interesa, otac i sin će se ponovo zbližiti i dom koji je odavno prestao da bilo kome od njih bude utočište i uporište, postaće to ponovo. Tome će zasigurno doprineti i sreća koju će Vid, posle dugog samovanja, doživeti sa Tihanom.

Ipak, u epiloškom delu romana koji je posvećen svima koji su iznimni i drugačiji, nad svim junacima „Bastadura“, pomalo neočekivano, izdiže se nežna prilika mladića Ilije, jednog od božjih ljudi, koji je ostao siromah i sam. Sin dobre i napaćene Zore i jednog od članova Tudorove posade čiji su posmrtni ostaci ostali na dalekom Krfu, kasnio je u razvoju govora i umnih sposbnosti u odnosu na vršnjake. Ali baš to, takva priroda koju ljudi gordo okreću glavu, sa pomišlju da se to samo negde daleko i nekom drugom dešava, nazivaju skudoumnost, zaostalost ili današnjim jezikom još besmislenijom sintagmom kojom se za određenu osobu vezuju nekakve posebne potrebe, Ilijino je preimućstvo nad svima. Jedino on, bez žrtve i velikog stradanja, živi spokojno i u nepomućenom miru. Ali nije bez svesti o odnosu okoline, ali, blagorodan kakav jeste, opravdava i ljudsku bezdušnost. Dane provodi pišući prutićem po vodi, slažući kamenčiče koje je more zaoblilo kao što život zaobli sve naše neravnine i oštrice. Lišen svake potrebe za dokazivanjem, on prirodno dolazi do najdubljih istina, sasvim lako, baš kao kakvo veliko dete, i izriče najlepše misli: „Ja kad pogledam čoeka u oči, znam što misli. Tačno vidim koji je dobar, a ko hoće da me prevari, jer misli da nijesam pametan ka on. To što ih ponekad puštim, ne znači da ne znam što misle.“ I čim nešto dobije, pokušava da poklon prosledi dalje, da obraduje drugog, ne očekujući ni od koga zahvalnost: „Ako si dobar, onda to što daješ je iz srca. Tada ne treba da tražiš da ti zafaljuju. Oni što čekaju to fala oće time da te zaduže, a ja ne volim da dugujem. Mati je govorila da ne uzimam ono što ne mogu da vrnem.“ Zahvaljujući čistoti i bezazlenosti kakva se retko sreće, Tudor i njegova porodica Iliju ne doživljavaju kao osobu kojoj je nužno njihovo staranje, već kao istinski blagoslov Božiji.

Zato i kada završimo čitanje ovog romana, koji po zavojitoj strukturi, prefinjenosti u detalju i celini, po mnogo čemu podseća na bescenu dobrotsku čipku sa venčanica Bokeljki, bićemo sigurni da je makar tamo, među njegovim koricama, u plemenitom svetu Jasenke Lalović, sve i dalje u najboljem redu. Jer nad zasluženom srećom junaka „Bastadura“ neprestano bdi dobri Ilija, osmehnut poput kakvog anđela.

Autor: Olivera Nedeljković