Prateći hronološku liniju zbivanja,
Nando Abad pripoveda pre svega o Andresu, knjigovođi depresivnom zbog razvoda od policajke Glorije, majke njegove dece Paule i Martina. Glavni junak ne gubi nadu da će oporaviti brak i čini sve što može da se opet svidi svojoj, zvanično, i dalje supruzi. Situacija deluje vrlo poznato, ali prividnu tipičnost krajnje podriva Andresov profil. Nije on običan sivi lik i gubitnik, nego i apsolutna kukavica, hipohondar, paranoik koji sve što bi njemu i najmilijima makar teorijski ugrozilo bezbednost stavlja pod lupu, usputno vodeći registar maltene svega što radi i čega se plaši: od aritmija do odlazaka u kupatilo. Tako Andresovo vođenje dece u bioskop u uvodnom poglavlju deluje gotovo kao tajna misija, s obzirom na to da, zbog njegovog izbegavanja svega što bi ih moglo ugroziti, objektivna razdaljina od dvadeset metara, u njegovom slučaju deluje kao tri kilometra. Naravno da toliko saspensa u svakidašnjoj situaciji urađa obiljem humora, kao i Andresova odluka da – kad otkrije da ga Glorija napušta jer ludi od njegove smese malodušnosti i paranoičnosti – počne da oponaša osobine nekog drugog, ko bi joj se više svideo: promiskuitetni avanturista sklon riziku.
Međutim, čovek ne zna kad će ga glumljenje drugačije osobe, bar u velikoj meri, i učiniti takvom osobom – Andres postepeno postaje umešan u tri ubistva. Sve podvojeniji glavni junak, s obzirom na nespojivost njegovih „fingiranih“ i izvornih osobina, dovoljan je da sve počne da pršti od humora, tim pre što su obrti u radnji brojni i, često, sasvim neočekivani.
No u pitanju nije samo humoristički – počesto i crnohumorni – roman. Brzo se može naslutiti da on sadrži i elemente trilera, apsurda, nadrealizma, pa i misterije. S druge strane, posredi je i duboka ljudska drama: mnogi čitaoci će lako moći da se poistovete s glavnim junakom koji se razvodi i uči se podeljenom starateljstvu nad decom, koji ima uspešnijeg brata – Raula koji mu je, čak, i šef – i dominantnu majku, pod čiji se krov vraća. Sve je protiv Andresa i zato, koliko god on bio pomeren, kao ubedljivo slabiji od protivnikâ mora zadobiti simpatije znatnog dela publike. U tom, gotovo glavnom segmentu, „
Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu“ je stoga i – realistički roman.
Možda nije sasvim fer izneti, ipak, neodoljiv utisak da bi Abad teško uspeo da u svom prvom romanu napravi ovoliku žanrovsku mešavinu i da ona glatko teče, bez obzira na svoj uskomešan i naizgled protivrečan sadržaj, te na (bez)brojne obrte u radnji, da nije imao bogato iskustvo (nagrađivanog) pisca španskih (ne latinoameričkih!) TV serija. Tome se duguju i inteligentni, agilni i, opet, vrlo duhoviti dijalozi, krajnje opipljiv, vizuelan stil proze i zaokruženi likovi.
Iščašenost glavnog junaka i potresnost njegovih okolnosti vrlo su prikladno oslikane naslovom knjige. Koliko god delovao neobično, on sasvim tačno prikazuje osećanje kad se ostane bez par(njak)a. Pritom, dati ovako dug naslov u doba merenja svake reči kako bi se doprlo do sve konkurentnijeg etra, pitanje je hrabrosti španskog autora. Isti slučaj je i sa „kastingom“ u kom, suprotno zdravoj logici, a opet verodostojno, deca od sedam odnosno četiri godine – Paula i Martin – čine najracionalnije likove. Ovo ne govori samo o Abadovim spisateljskim umećima nego i – posredi je, kao što rekosmo, i realistički roman – o ćudima vremena koje živimo. Usled neprirodno mnogo zdravstvenih i drugih rizika, sadašnjica, između ostalog, znatno više teži poznatom, da ne kažemo obrascima. Zato je i sam rizik objavljivanja žanrovski vrlo mešovitog i originalnog dela u ovakvom razdoblju nesumnjiv znak autorske hrabrosti Nanda Abada.
Autor: Domagoj Petrović