Prikaz romana „Balerine“: Ambicija, požrtvovanost i potisnuti bes

Ako ste ikada razmišljali kako izgleda život igrača van scene, ako ste za vreme baletske predstave videli napor na njihovim licima i zadihanost dok se klanjaju publici, onda će vas ovaj neobični roman svakako zainteresovati i preneti u jedan sasvim specifičan svet.

Na talasu nastanka novih romana koji govore o umetnosti i umetnicima, njihovim privatnim životima i teškoćama koje podnose na putu do uspeha, „Balerine“ se izdvajaju upadljivo dobrom informisanošću autorke o umetnosti baleta, klasičnog i modernog, govoreći o tri žene koje su bile najpre učenice, a potom i solistkinje Baleta Pariske opere, jednog od tri najčuvenija ansambla na svetu, pored Marijinskog teatra u Sankt Petreburgu i Kraljevskog baleta u Londonu. U toj napornoj i nemilosrdnoj trci ka vrhunskom igračkom izrazu tri drugarice nailaziće na brojna i teška iskušenja težeći da im ne žrtvuju prijateljstvo. Rejčel Kapelke-Dejl kao da je i sama bila na pozornici i iskusila bolan život igrača, u bukvalnom smislu reči jer se telo tokom školovanja za klasični balet podvrgava različitim vežbama koje su protiv prirodne statike ljudskog tela, pre svega igra na vrhovima prstiju u patikama koje imaju drveni špic. Tokom godina najpre stopalo a zatim i celo telo trpe bolove koji su sastavni deo baleta i koji se leče na različite načine, od suza i zavoja do alkohola i narkotika.

Pišući roman iz izrazito ženskog ugla, autorka posebnu pažnju posvećuje žrtvovanju materinstva na prilično veran i mučan način, prikazujući ženu slomljenu ambicijom do te mere da se svesno odriče deteta zbog nove uloge za koju se nada da će je konačno vinuti među zvezde, jednu od onih čija će fotografija zauvek stajati na zidu velelepnog pozorišta, čuvene palate Garnije koju svi žele da vide kada posete Pariz, bez primisli šta se sve događa iza pozornice i kada se svetla pogase.

Smeštajući radnju na dva vremenska plana koja se neprekidno smenjuju, 2004. godinu kada su igračice bile učenice završnog razreda i 2018. kada su već preplavljene strahom od završetka karijere, roman donosi tri fina psihološka portreta ambicije u svim njenim pojavnim oblicima. Kao da je ljubav prema baletu i muzici sve više potiskivana, kao da za čistu umetnost nije bilo mesta u gladijatorskoj areni koja bez milosti odstranjuje one koji joj nisu dorasli. U tom nadljudskom naporu igrača da se dokažu, da nikada ne zataje na sceni ili otkriju koliko im je teško, deluje da je ženama uvek teže, jer se bore protiv blagoslova i ograničenja svoje fizičke i psihičke prirode.

Aktuelan o pitanju onoga što je izbilo u svetsku javnost poslednjih godina, pokreta me too koji je uzdrmao carstva muške dominacije u svim umetnostima, a naročito izvođačkoj i televizijskoj industriji, roman ima snažan socijalni kontekst jer progovara na gotov surov način o svetu u kome sve živimo, ne samo balerine. I dalje prinuđene da biramo između lične sreće, porodice i materinstva s jedne strane i profesionalnog uspeha koji se graniči sa nemogućim ukoliko ne pristanemo na mnoge kompromise, žene današnjice u velikom broju slučajeva samo su oficijelno poštovane. Iza svih kulisa uvek vreba neka ucena, svođenje žene na predmet trgovine ili čiste požude, a ženskog tela na proklamovani ideal mladosti i vitkosti koje se moraju zadržati svim sredstvima i do praga šezdesetih godina...Sve glasnije pobune protiv ovih stega daju nadu da ćemo smeti da budemo svoje i slobodne, ali i da zadržimo san o uspehu u onome čime se bavimo.

Svet baleta, vrlo realno i tačno prikazan sa preciznim uvidom u dela i repertoare klasičnih i modernih komada, u ovoj knjizi dobija i jedan novi okvir korespondirajući sa velikim problemima današnjice koji su tiču svih, bez obzira na rodnu i rasnu pripadnost. Zbog čega smo toliko surovi i jedni prema drugima i prema samima sebi, pita se autorka. Da li je moguće zadržati makar deo anđeoske lepote koju vidimo na sceni i do kraja karijere sačuvati ono dete koje je prvi put ušlo u baletsku salu za probe samo zato jer je volelo da igra?

Šta su odlučile tri junakinje ovog romana u godinama kada je baletska karijera na zalasku i kako su se nosile sa devojčicama u sebi željnim ljubavi i razumevanja, autorka je razrešila na originalan i suptilan način. Balet je strast, umetnost, fizička spremnost, talenat, muzika i ritam koje osećamo u sebi i tako bi trebalo da ostane. Samo kada bi ljudsko biće bilo u stanju da prevaziđe autodestruktivnu potrebu za večitim takmičenjem i surevnjivošću i okrenulo se onome što ima, a ne onome za čim uzalud žudi rušeći pred sobom lepotu koja mu je data.

Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 30