Prikaz romana „Anđelin pepeo“: Živopisna sećanja na siromašno, bolno detinjstvo

„Znam kada tata uradi nešto loše“, Frenk Mekort piše o svom ocu u ovim izvanrednim memoarima. „Znam kada propije novac od socijalne pomoći, a mama je očajna i mora da prosjači u Društvu Sv. Vinsenta de Pola i zatraži da plati na veresiju u radnji kod Ketlin O’Konel, ali neću da mu okrenem leđa i otrčim mami. Kako to mogu da mu uradim kad se s njim budim rano svakog jutra dok sav ostali svet spava? On loži vatru, kuva čaj i pevuši ili mi šapatom čita novine da ne bi probudio ostatak porodice.“

Frenki se priseća kako mu je otac pričao priče o velikim irskim herojima poput Kuhulina i izmišljao priče o njihovim komšijama koji žive dole niz ulicu. On je pričao Frenkiju o „prošlosti Irske, kada Englezi nisu dozvoljavali katolicima da imaju škole jer su hteli da drže ljude u neznanju“, i o ostatku sveta koji se nalazi iza obala Irske gde su ljudi poput Hitlera, Musolinija i „velikog Ruzvelta“ krojili istoriju. Ostavio je Frenkiju u amanet dve stvari: detinjstvo provedeno u užasnom siromaštvu i bolesti, i magični pripovedački dar.

Frenk Mekort, koji je dugi niz godina radio kao nastavnik u nekoliko njujorških javnih škola, čekao je više od četiri decenije da ispriča priču o svom detinjstvu, i to se isplatilo. U „Anđelinom pepelu“ iskoristio je dar koji je nasledio od oca kako bi napisao knjigu koja duhovitošću, saosećanjem i gracioznošću ublažava patnju iz detinjstva. Napisao je knjigu koja može da stoji rame uz rame sa klasičnim savremenim memoarima, poput „Odlaska iz Egipta“ Andrea Asimana.

U ovim memoarima nema ni traga gorčine ili ozlojeđenosti, iako postoji mnogo toga što bi manje darovit pisac mogao da prestavi kao dramatično iskustvo. Uistinu, detinjstvo gospodina Mekorta, kako i sam kaže, bilo je veoma nesrećno. Pored oca koji bi propio ono malo novca što je porodica imala za hranu i majke koja je morala da prosi, bilo je tu i troje braće i sestara koji su umrli u detinjstvu od bolesti. Mekortovi su bili isuviše siromašni da bi priuštili čaršave ili ćebad za krevet prepun buva, isuviše siromašni da bi kupili nove cipele za decu, isuviše siromašni da bi imali mleko za bebu. Kuvano jaje se smatralo luksuzom, a parče odbačene ljuske od jabuke dugo priželjkivanom poslasticom.

Roditelji gospodina Mekorta su pokušali da žive kao imigranti u Njujorku, ali se Amerika nije pokazala kao obećana zemlja kojoj su se nadali. Njegova porodica je pokušavala da se izbori sa Velikom depresijom, ali i sa Malakijem Mekortom koji je imao običaj da celu svoju platu straći u lokalnom baru i ne vrati se kući. Vrlo brzo su se preko Atlantika vratili u Irsku, gde su imali rođake koji su mogli da im pomognu oko četvoro dece.

Stvari su, međutim, bile znatno gore u Limeriku nego u Bruklinu. Frenkijev otac nije mogao da nađe posao a ni pristojno mesto za život. Posle niza selidbi, porodica završava u trošnom stanu u kome se osećao smrad iz javnog klozeta koji se nalazio pored. Prizemlje (koje su prozvali Irska) neprikladno je za život: zimi je poplavljeno, a leti preplavljeno pacovima i muvama; gornji sprat (Italija) je mesto gde je porodica provodila veći deo svog vremena i grejala se na drva koja su skidali sa jednog od zidova kad god im je bilo hladno. Tri meseca koja Frenki provodi u bolnici zbog tifusne groznice deluju mu kao odmor: na krevetu se nalaze pravi čaršavi, kupa se toplom vodom, pa čak ima i šta da čita.

„Kiša je kvasila grad od Obrezanja Isusovog do novogodišnje noći“, piše Mekort. „Stvarala je kakofoniju suvog kašlja, bronhitičnog pištanja, astmatičnog šištanja, sušičavog krkljanja. Pretvarala je noseve u fontane, a pluća u sunđere za bakterije.“

„Od oktobra do aprila zidovi u Limeriku svetlucali su od vlage“, nastavlja on. „Odeća nikako da se osuši. Kaputi od tvida i vune bili su domovi živih stvorenja, a ponekad bi iz njih nicala čudnovata vegetacija. U pabovima se para dizala iz vlažnih tela i odeće pa bismo je potom udisali uz dim cigareta i lula, pomešanu sa ustajalim isparenjima prosutog piva i viskija i začinjenu smradom pišaće koji se širio iz javnih klozeta gde su mnogi muškarci povratili celu nedeljnu platu.“

Tokom rata, Frenkijev otac odlazi od kuće da bi se zaposlio u fabrici municije u Engleskoj, ali novac koji je trebalo da šalje kući nikada nije stizao. Frenki počinje da krade hleb i mleko kako bi porodica imala šta da jede. Sanja da odraste i zaposli se kako bi njegova majka imala novac za jaja, tost i džem. Sanja i o tome da svojoj mlađoj braći kupi cipele koje nisu zakrpljene parčadima gume i odeću koja nije izrešetana rupama. Sanja o tome da pobegne u Ameriku kako bi tamo započeo novi život.

Pišući prozu koja je slikovita i opipljiva, lirska, ali sa primesom uličnog žargona, Mekort čini za grad Limerik ono što je mladi Džojs učinio za Dablin: dočarava nam mesto sa takvom intimnošću da imamo osećaj da smo šetali njegovim ulicama i puzali po podovima njegovih barova. On nas upoznaje sa učiteljima koji su maltretirali (i povremeno inspirisali) svoje učenike, trgovcima koji su imali razumevanja za siromašne koji nisu na vreme mogli da otplate svoje dugove i sveštenicima koji su slušali ispovesti mladih dečaka zaokupljenih seksom, grehom i sramom.

Mekortovi rođaci kao da su izašli iz Dikensovih romana. Tu je njegova užasna tetka Agi, koja ga zove „krastavooki“ i predviđa da će „pobeći od kuće i oženiti se nekom engleskom drocom i kuću natrpati slikama kraljevske porodice“. Tu je i rođak Lejman, koji je izgubio posao u Kraljevskoj mornarici kada se zbog neuzvraćene ljubavi prema Džin Harlou odao piću i počeo da tone u propast. A tu je i Frenkijeva napaćena majka, Anđela, koja pokušava da othrani petočlanu porodicu sa 19 šilinga nedeljno.

Ali memoari Frenka Mekorta nisu samo priča o borbama njegove porodice, već i priča o njegovom sentimentalnom vaspitanju: njegovom otkriću poezije i devojaka, njegovim naporima da se pomiri sa bogom, smrću i verom. Sa jedanaest godina, on je bio glavni hranilac porodice. Kada je imao petnaest godina prva devojka koju je voleo umrla je od tuberkuloze. Do devetnaeste godine uštedeo je dovoljno novca da pobegne u Ameriku.

Nakon čitanja ovih zapanjujućih memoara, nadamo se da će Mekort napisati knjigu i o svojim avanturama u Americi. „Anđelin pepeo“ je toliko dobra knjiga da zaslužuje nastavak.

Autor: Mičiko Kakutani
Izvor: nytimes.com
Prevod: Kristijan Vekonj