Prikaz romana „10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu“ Elif Šafak

Priča o Lejli Tekili počinje od kraja. Na prvoj stranici novog romana Elif Šafak „10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu“ nailazimo na Lejlu u kontejneru na periferiji Istanbula gde shvata „da joj je srce upravo stalo i da je iznenada prestala da diše i da se, kako god da okreneš, ne može poreći da je mrtva“. Ovaj iznenađujući pristup odmah hvata čitaočevu pažnju i znatiželja vas pokreće pa ne prestajete sa okretanjem stranica – sve brže i brže.

Lejlin mozak radi još deset minuta i trideset osam sekundi nakon što srce prestane da joj kuca i naredne dve trećine romana nam govore o njenom životu: o detinjstvu u malom turskom gradu, o tome kako je dospela u bordel u Istanbulu, o teškoćama i utehama koje je pronalazila i o kraju života. Poslednju trećinu romana preuzima petoro Lejlinih najbližih prijatelja, skupina otpadnika iz društva koji uspevaju da teške živote učine podnošljivim – ponekad i radosnim – na rubovima grada, države i društva koje se neprestano menja.

Struktura romana je istovremeno i intuitivna i intelektualno zadovoljavajuća – podeljen je na tri dela: um, telo i duša. Poglavlja u prvom delu su naslovljena brojevima koji označavaju koliko je vremena prošlo otkad je Lejlino srce stalo. Svako sećanje je povezano sa nekim ukusom ili mirisom – limunom, kardamonom, čokoladom, svadbenom tortom, viskijem, sumpornom kiselinom – koji su neraskidivo povezani sa promenama u njenom životu.

Priče o Lejlinoj grupi prijatelja – njenoj izabranoj porodici („u pustinji života, budala putuje sama, a pametan u karavanu“) – upletene su u narativ na mestima gde se pojavljuju u njenom životu. Ova raznovrsna skupina ima jednu zajedničku osobinu: čežnju za domom i ranjivost onih koji se ne uklapaju u sve uža ograničenja društvene prihvatljivosti.

Mnogo različitih kultura Turske pliva kroz ovu priču bacajući svetlo na lepote i sukobe koji istovremeno i uništavaju i održavaju život. Sujeverje, poput verovanja da tokom trudnoće ne treba jesti breskve kako se dete ne bi rodilo pokriveno krznom, živi zajedno sa modernim čudima poput jednog od najdužih mostova na svetu koji preko Bosfora spaja azijski i evropski deo Istanbula.

Šafakova uspešno stavlja Lejlin život i smrt u odgovarajući kontekst, igrajući se sa slikom potresenog Istanbula u kome se sudaraju revolucionarne sile desnice i levice. Autorka plete zamršene detalje suprotstavljajući promene u Lejlinom životu sa promenama u turskom društvu. Lejla koja potiče iz polovično kurdske porodice, odrasta u kući u kojoj je nekada živela jermenska porodica koja je deportovana, a njen otac postaje sve više religiozno konzervativan dok se društvo „pozapadnjuje“.

Teme koje Šafakova bira su aktuelne i bezvremene: prostitutke i trgovina ljudima, iskorišćavanje izbeglica, tajne koje nas kvare, neznanje kao lični izbor, nasilje u širem smislu kao i ono blisko i lično, ljubavi izgubljene i nađene, kao i varljiva nada bez koje ne možemo da živimo, ali ni sa njom. Iako na momente veoma mračan, roman je protkan humorom i igrom rečima. „Ako je Pariz grad ljubavi, Jerusalim grad Boga, Las Vegas grad greha, onda je Istanbul grad multitaskinga.“ Šafakova je besprekorna u multitaskingu koji nalazimo na stranicama novog romana.

Plava beta riba koju su držali u kugli u kući gde se Lejla rodila je puštena nakon rođenja dugoočekivane bebe. Beta riba simbolizuje individualnost, osamljenost, snagu, slobodu, lepotu i nepokoriv duh – sve ove osobine su mač sa dve oštrice za Lejlu. Slika ove ribe se pojavljuje u knjizi kao sredstvo za deljenje poglavlja, a zatim i na samom kraju – koji je ujedno i početak.


Izvor: worldliteraturetoday.org
Prevod: Dragan Matković