Prikaz „Rečnika slovenske mitologije“: Od Peruna do Ilije Gromovnika, od Svarožića do Hrista...

Tamara Lujak, rođena u Beogradu 1976. Autorka kratkih fantastičnih priča, prevodilac, novinar i urednik. Napisala je više knjiga, među kojima se ističe leksikon „Rečnik straha“. Muzejski konzervator. Predstavnik je mlađe generacije spisatelja koja je prisutna u društvenom angažmanu, interakciji sa publikom i čitaocima, na internetu i u književnoj periodici, za razliku od pasivnih i učaurenih starijih kolega.

Knjiga Tamare Lujak nije samo sadržana u pričama i legendama, u prozi, formi rečnika, izlaganju abecednim redom, ona je kompleksnija, stvara visokoestetski vizuelni doživljaj, zbog fantastičnih ilustracija Marice Kicušić i vrhunske opreme knjige.

Ovo je delo koje se poklanja najdražoj deci, da im se u mladoj mašti ugnezdi, ali i najdražim bićima svih uzrasta, da otkriju svet lokalnog mita kao opštecivilizacijsku tekovinu, lokalno kao globalno i vremensko kao vanvremensko...

Marica Kicušić jedna je od najuspešnijih mladih ilustratorki u našoj zemlji. Tamara Lujak je nije upoznala lično, pošto privremeno živi u Sloveniji. Ona nas svojim crtežima ponovo vraća u detinjstvo, vodeći nas na tom putu kroz čudesan svet bajki i mašte. Njen rad predstavlja kombinaciju primenjene i likovne umetnosti. Dobitnica je brojnih nagrada za ilustraciju knjige.

Kroz naš obrazovni sistem učimo o grčkoj i rimskoj mitologiji, ali ni reči nema o srpskoj, odnosno slovenskoj mitologiji. Zahvaljujući mladim autorima koji se bave epskom fantastikom, mi spajamo krhotine narodnog mita u vidljiv i prepoznatljiv mozaik.

Naše kulturno nasleđe, slovenski mitološki sloj, devastirali su ne samo hrišćani već i tehnokrate i sledbenici kultova Zapada i Istoka, nepismeni i lumpenproleteri, liberali, kapitalisti, socijalisti i protuve. Budući da ga niko, poput Homera, u obliku mita i nebrojenih stihova nije zapisao, ono nije postalo deo civilizacijske tekovine i svetske kulturne baštine. Što ne znači da neće.

Crkva se prema paganskoj, slovenskoj kulturi odnosila kao prema jeresi, ponašajući se konkistadorski surovo, ali to nije opravdanje za zaborav potomaka. Čak su i hrišćani bili milostiviji od direktnih potomaka obolelih od amnezije. Oni su pagansko nasleđe integrisali u svoju tradiciju – pretvorili su Peruna u Iliju Gromovnika, Mokošu u Svetu Petku, Svarožića u Hrista... A Sveti Sava dobio je svoju ličnu mitologiju, kao i Sveti Nikola, hrišćanski Posejdon, sveti ratnici, otelovljenja slovenskog Triglava i boga Marsa.

Slovenska mitologija je delimično, fragmentarno sećanje. Zato je Tamara Lujak morala delove koji nedostaju da izmašta. Uranjanje u mit isto je što i epohalni rad Frojda, Adlera i Junga na nesvesnom, naročito na kolektivnom nesvesnom. Kreće se od onog ostrvceta koje zovemo vrh ledenog brega.

Ale, karakondžule, vile, suđaje, i bogovi Veles, Mokoša, Svarog, Perun, zvezda Danica, deo su našeg mitskog tkanja, ali i genetskog koda.

Zato će vas „Rečnik slovenske mitologije“ grejati u zimskim i osvežavati u letnjim danima. Posedovaćete vlasništvo svojih potomaka. Možda će neko od tih nerođenih stvorenja, kao čuveni grčki pisac Nikos Kazancakis, autor ekranizovanih romana „Poslednje Hristovo iskušenje“ i „Grk Zorba“, napisati ne nastavak od 33.333 stiha na Homerovih 12.109, već ceo ep od iskona, od početka do kraja, kao grandioznu „Srpsku Odiseju“.

Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres