Prikaz Pračetovog romana „Mort“: Bolje da vi odete po „Morta“, nego da Mort dođe po vas

U pravu ste! Mort je ono na šta prvo pomislite. Ime mu je određenje. Činodejstvovao je već u prvoj knjizi „Boja magije“ dok se još nije znalo da će od nje nastati ciklus o Disksvetu.

Ko još ne zna, samo ukratko: pisac je modifikovao drevni koncept iz milenijumima duge hinduističke tradicije o 4 slona koja na leđima kornjače drže naš svet. On je ploča, je li, kao i ova naša planeta. Ta Pločanija je osnovno mesto svih radnji. Manje-više, kako će se pokazati kasnije.

Samo nemojte baš sve verovati internetu, jer ćete naići na jednu ilustraciju iz američkog mesečnika za popularnu nauku iz 1877. Na njoj jesu 4 slona na kornjači, ali oni – u skladu sa prolaznom modom o Zemlji kao lopti – drže nekakvu poluloptu.

A i kornjača se kod Pračeta smanjila na razumnu veličinu. Čak 100 puta! Od 1,5 miliona kilometara od glave do repa u prvom romanu, do 15.000 km u trećem. Pisac se na početku kanda malo zaneo.

Pošto je kraj „Boje magije“ bio sasvim otvoren, a knjigovescima je ostalo premalo prostora za jednu čitku knjigu kojoj zbog obima ne bi ispadale stranice, logičan epilog je mogao da bude u drugoj, „Svetlost čudesnog“. Pripovedački je i bio, ali je engleska publika poludela i iskala još! Kasnije i ceo svet!

U trećoj knjizi „Jednakost rituala“ dame su tražile da se čuje i njihov čarobnjački glas, pa su svi dotadašnji likovi iščezli – osim Morta. On nam dođe kao Bob Rok iz stripske serije „Alan Ford“, Paja Patak iz univerzuma Mikija Mausa i slični. Ne samo da je izbio u prvi plan nego je čitava 4. knjiga posvećena Mortu.

No mene je od početka kopkalo zašto se Mort ne zove Smrt, jer dolazio je po umrle. Vređao se kada bi ga optuživali da ubija žitelje i živuljke (oprez, nisu svi Pločanci ljudi, a ni stvorenja životinje!). Samo uzima pod svoje duše preminulih: LJUDI SU TI KOJI UBIJAJU, veli On, i to kada govori zbori uvek velikim slovima bez navodnika. Iz dubokog mraka! Kada se smeje, to je kao zemljotres na groblju a, nešto mislim, i ne može da ne izgleda iscereno pošto mu je glava lobanja, a telo kostur.

Ispostavilo se da je Smrt – Smrt, a Mort – Mort (kršteno ime mu je Mortimer). Kao i u fenomenalnom romanu „Smrt i njeni hirovi“ nobelovca Saramaga, kod istog ovog izdavača, personifikovanoj Smrti je dosadio posao. Tamo je u jednoj zemlji prestalo umiranje (očigledno nije Srbija!) a, posle prvog oduševljenja, premijer je zavapio: „Ako ponovo ne počnemo da umiremo, za nas nema budućnosti!“

Ovde Smrt nije Ona nego On. Možda je i binaran, đavo će ga znati! Pošto (kao i Betmen) već ima slugu Alfreda, Ono traži šegrta i nalazi Morta na berzi radnika, kao najvećeg gubitnika koga ni otac ne može da se kurtališe.

Mort: „Pristajem, ali samo da ne moram da umrem!“ Smrt se zamisli (o) nad logičkim problemom, ravnom silogizmu „Lažov“ zbog kojeg su, vele upućeni, rešavajući ga umirali mnogi filozofi. VAŽI! – presekao je Ono Smrt, pošto je već u svom crnom domu usvojio jednu devojku, koja kao da je dospela, ili iz „Porodice Adams“ (ne zove se Mortiša), ili sveta slikara prerafaelita ili, što mu dođe isto, iz spota Nika Kejva i Kajli Minog o ruži, plutajućoj devojci, itd. Dosetićete se već! Da li to Smrt provodadžiše?

Rečju, bolje da vi odete po „Morta“, nego da Mort dođe po vas!

Autor: Slobodan Ivkov
Izvor: Blic