Prikaz mladih kritičara: „Kad su veliki pisci bili deca“

Sigurna sam da ste se nekada zapitali kakvi su bili životi nekih poznatih ličnosti u mladosti. Ako želite da saznate kako je bilo kad su veliki pisci bili deca, ova knjiga je pravi izbor!

Da li ste znali da je Alkibijad Nuša u stvari bio Branislav Nušić? I da li ste čuli da je imao samo trinaest godina kada je prelomio da će ići u rat? Međutim, otac je na vreme pronašao pismo i vratili su ga kući. „Nije junački stradao od Turaka, ali je junački stradao od oca.“ Svet je video svojim očima, kao svako od nas, a opisao ga je rečenicom: „Ima ljudi koji se više raduju tuđoj nesreći nego svojoj sreći.“

Ne znam da li ste čuli za deda Radeta, ali za njegovog unuka sigurno jeste. To je čuveni Branko Ćopić, autor romana „Orlovi rano lete“. Branka Ćopića su optuživali za razne stvari, branio se koliko je mogao, a onda je prestao. Shvatio je da je nekad najbolje ćutati. Kao što kaže: „Da sam imao neprilika, imao sam, ali da se manem humora – to ne mogu.“ Za Vuka ste sigurno čuli, ali kako je nastalo njegovo ime, ne verujem. Pet puta se porađala njegova majka pre nego što je njega rodila. Sva deca su umrla, pa je njemu odlučila da da ime Vuk. Da bude snažan kao gorski kurjak, da ga se svi plaše, pa i veštice. Njegova rečenica: „Dokle god živi jezik, dokle njim govorimo i pišemo, dotle živi i narod“, tera nas da negujemo i čuvamo ćirilicu i srpski jezik od zaborava...

Kada mu se rodio sin, Danilov otac je mađarizovao prezime u Kiš. Sav mir koji je porodica imala, odjednom je prekinuo rat. I porodica Kiš, u strahu, često menja adrese. Posle rata sa sestrom i majkom poslat je na Cetinje, kod ujaka. On je rečima „Ne volim ljude koji se izvlače iz svega kao kišne gliste. Bez ožiljaka i bez ogrebotine. Komedijaši!“, predstavio zapravo svet kakav je video svojim očima.

U ovoj knjizi, pročitaćete priču o nesuđenom svecu, a nama veoma poznatom čoveku. O čoveku, koji je u pravu kada kaže da nema sramotnijeg zanata od dangube, besposlice i lenjosti. A to je Dositej Obradović. Sada malo i o čoveku koji je jedini dobio Nobelovu nagradu. U Ivi Andriću bi se, kad god bi nešto pročitao, iznova rađala želja da i sam nešto slično napiše. Odmah posle rata, objavio je svoju prvu knjigu. Tada je bio bolestan, i čim je otvorio prve strane bio je razočaran. Štamparske greške... Knjiga mu je delovala potpuno upropašćeno. Ali, kasnije shvata da postoji mnogo bitnijih stvari zbog kojih čovek treba da brine. I zato poručuje: „Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.“

Isidora Sekulić rođena je u Mošorinu, uspavanom selu na obali Tise. Otac ju je upisao u tada čuvenu Preparandiju u Somboru, shvatio je da joj knjiga ide od ruke. Tada je već govorila pet svetskih jezika. Iako postoji puno pisaca koji su mladi napustili ovaj svet, ona nas je svojom rečenicom podsetila da su ostavili jedan veliki trag i da još žive! „Život je kratak, ali trag od života može dugo trajati.“

Janko Veselinović je imao kratku pozorišnu karijeru. Jednim svojim nestašlukom uništio je svoju „glumačku“ budućnost. Sa devetnaest godina oženio se lepom i crnomanjastom seljančicom Jovankom. On je rečenicom „Čovek je, nemoj se radovati padu njegovom“, pokazao da uvek treba biti na višem nivou od zlih i ljubomornih ljudi. Nakon smrti svoje porodice, Jovan Jovanović Zmaj piše zbirku pesama „Đulići uveoci“. Nije mogao tek tako da nastavi dalje. Kao što kaže: „Sećanje je lako za svakog ko ima memoriju. Zaborav je težak samo za one koji imaju srce.“

Meša Selimović je po očevoj želji upisao rudarstvo, ali su mu sva ta predavanja iz matematike, fizike i hemije bila toliko dosadna da je išao na predavanja iz književnosti i filozofije... A Miloš Crnjanski, nakon rata, sa majkom živi dosta teško. Prodavali su njive i porodično imanje da bi obezbedili novac. Ali njemu to nije predstavljalo problem – da čita. Divio se Andriću. Poručio je da se život ne menja, već da prolazi. Mika Antić se jedared zatvorio u svoju kuću zbog nove zbirke pesama za decu, za zaljubljene dečake i devojčice. Kroz sobu nije moglo da mu se prođe od razbacanih hartija. Ali, kako je rasla ljutnja njegovih ukućana zbog toga, rasla je i knjiga...

Skadarski Turci su Njegošu pravili velike probleme svojim upadima, pustošenjima i pljačkama. Narednih dvadeset godina Njegoševe vladavine prošlo je u borbi za nezavisnost Crne Gore. Na svojim putovanjima upoznao se s mnogim čuvenim ljudima tog vremena. Tada je uspostavio i doživotno prijateljstvo sa Vukom Karadžićem, za koga će prikupiti i neke narodne pesme...

Kada je napunio sedamnaest godina, Rastka su spremali da vlada delom države, ali i za ženidbu. Međutim, on se dao u bekstvo. Pobegao je na Svetu Goru gde se i zamonašio. Kasnije se zamonašio i njegov otac. Obilazeći Svetu Goru, Nemanja i Sava su videli manastire drugih naroda. Poželeli su da i Srbi imaju svoj. Car im je dao dozvolu i počela je gradnja. Oni su nas učili da malim i potrebnim budemo zadovoljni!

Stevan Sremac još nije napunio dvadeset i jednu godinu kad je Srbija protiv Turske ušla u rat za nezavisnost. Prijavio se, iako ga je stric odgovarao od toga. Po završetku rata, Sremac počinje da radi kao profesor po gimnazijama u Pirotu, Nišu i Beogradu. Nije mrzeo čoveka koji zlo kaže, nego koji zlo misli...

Ako mislite da sam vam dosta toga rekla, prevarili ste se! Ovo su samo segmenti iz života poznatih i velikih pisaca. Možete da budete sigurni da više ne morate da tragate na Guglu za nekim latinskim citatima i mudrostima poznatih stranih ličnosti, jer je ova knjiga prava riznica životnih mudrosti koje su naši veliki pisci ostavili nama u amanet. Ali, to nisu prazne reči, to su sve proživljene životne situacije iz kojih je nikla ova knjiga koja je pravo drvo života.

Autor: Jovana, 13 godina