„U jednom malom gradu, pored jedne visoke planine, kraj jedne velike reke živeo je jedan klinac...“
Upravo ovako počinje uzbudljiva priča o jednom neobičnom dečaku. Čitajući knjige, upoznala sam različite junake. Jan Bibijan je lik koji se umnogome razlikuje od ostalih koje sam upoznala. Na trenutke me je podsetio na dečaka Miku iz „Zelenbabinih darova“ jer i on nailazi na čudesna i nestvarna bića, savladava veoma teške prepreke. Po temperamentu me je podsetio u nekim situacijama i na
Toma Sojera.
Ipak, Jan Babijan je jedinstven. Njegov fizički izgled – neočešljan i neuredan – potpuno se slagao sa njegovim karakterom. Nije slušao roditelje, niti ih poštovao. Toliko je bio nestašan i nepredvidiv da ni đavolima nije bilo lako da izađu sa njim na kraj. Roditelji nisu mogli da obuzdaju njegov nemiran i radoznao duh zbog čega će dići ruke od njega.
Jan tako polazi u nepoznato, željan slobode i avantura, i upoznaje đavolčića Fjuta sa kojim sklapa „prijateljstvo“. Izgledalo je kao da se njih dvojica nadmeću ko će učiniti strašniju stvar, ko će biti pakosniji. Sa Fjutom je prošao razna iskušenja, često bio izigran i ostavljen na milost i nemilost, ali je Jan i dalje razmišljao na isti način. Slučajno je bio svedok sastanka strašnih đavola kada je čuo njihove namere. Shvatio je tada da „svako zlodelo, svaki najmanji zločin, svaka zla misao imala je po jednog đavola–šefa“. Dok je Jan pokušavao da pobegne majstoru za burad, lovcima na blago, njegovi roditelji su patili za njim i pokušavali da ga nađu. Susret sa vranom im je vratio nadu, jer su od nje saznali da je njihov sin živ. Crna ptica je u stvari bila devojčica koju je začarao čuveni čarobnjak Mirilajlaj kada je zarobio nju i njenu sestru. Ona će stalno paziti na Jana i pomagaće mu.
Kao i u svakoj bajci, glavni junak ima svoje pomagače. Ona je znala da Fjut ne želi da se Jan popravi i postane dobar dečak pa će zato stalno opominjati Jana. Mnogo teških trenutaka je bilo u avanturama Jana Bibijana i đavolčića Fjuta, ali je na kraju dečak zažalio što mu je verovao. Poželeće da bude dobar i da se vrati svojim roditeljima, što je, mislim, i bio cilj pisca. Svaki čovek u sebi ima i dobro i zlo, ali od njega samog zavisi da li će dozvoliti da prevlada ta dobra ili loša strana. Dečak je mnogo poučnih priča pročitao iz Čudesne knjige kada je bio prepušten samom sebi. Naučio je da „bez obzira na greške u životu, može ih ispraviti sve dok ima volje i hrabrosti. Kakvo god zlo čoveku da se dogodi, on se može boriti sa njim i pobediti ga!“ Kao da su ove reči probudile u nestašnom Janu dobrog i plemenitog dečaka. Imaće dovoljno hrabrosti da se suprotstavi starom čarobnjaku, da pomoću đavoljeg repa nađe izlaz iz Gvozdene šume, da oslobodi začaranu devojku u telu vrane, kao i njenu sestru. Nije ni slutio koliku moć ima pesma i da će upravo ona jednom prilikom da ga spasi. Ali to nije bila obična pesma, već pesma iz srca, pesma koja je potvrdila da je i on samo dečak koji pati za roditeljima i normalnim životom.
Posle mnogo borbi i iskušenja, Jan Bibijan je povratio svoju glavu, shvatio koliko lepote ima u njegovom svetu i sa nestrpljenjem je čekao susret sa porodicom. Održao je lekciju i nekadašnjem prijatelju đavolčiću Fjutu i pokazao da sada ima dovoljno hrabrosti i snage da se bori sa zlom. Preporučila bih ovu knjigu svima onima koji misle da loši ljudi uspevaju u životu, da je srećan onaj koji gaji mržnju i zlobu, jer će ih ova knjiga sigurno razuveriti.
Autor: Jovana, 12 godina