Knjigu „
Bajke: Prvih sedam“ napisao je
Uroš Petrović. Kada sam video knjigu i ime autora, odmah mi je bilo jasno – biće nekih zagonetki, treba naoštriti um. Ali ova knjiga me je iznenadila. Bajke nisu bile neobične kao one na koje sam već bio navikao. Ovo su bile neobično obične bajke. Sada se pitate: kakve su to neobično obične bajke? Znate kako bajke počinju?
Iza sedam gora, iza sedam mora... pa se bore zmajevi i vile i sve se srećno završi. U ovim bajkama toga nema, mada se ipak provukao srećan kraj, jer „ko u čuda veruje, taj čuda i stvara“.
Jedna bajka mi je posebno zagolicala pažnju, a to je priča o veverici koja se zove
Veveričina čudna navika. Iznenadilo me je što je jedno tako malo stvorenje uspelo da promeni živote svih ostalih likova. Veverica je stanarima zgrade zamenila stvari, a te stvari su im živote promenile nabolje. Bajka
Belina je divna priča o onom ljudskom u čoveku. Mladunče kita se našlo na ledu jer ga je mama spasla od grabljivica. Tada je naišao dečak-lovac koji je lako mogao da ga ubije, ali je izabrao da ga vrati u vodu. Kasnije se ispostavilo da nijedno dobro delo nije uzalud učinjeno i da se sve to pamti i prema zaslugama vraća. A tu je i Miša Mrak, dečak koji je prizvao svice. On je shvatio da u mraku svetlost jače sija i da se mraka ne treba plašiti. Ilustracije Aleksandra Zolotića koje krase knjigu su i same bajkovite – bez reči stvaraju film u mojoj glavi. Ukratko, reči i slike se savršeno dopunjuju.
Kada sam stigao do kraja, nešto je nedostajalo. Zagledao sam knjigu sa svih strana. Ne, nije je bilo nigde. A čega to? Pa, naravno, zagonetke. I dalje sam siguran da je tu negde, samo treba da je pronađete. Znate, ne morate da se bojite mraka kao Miša, da znate žonglirati kao mali Bodin, dete ulice, ni plesati na kiši kao Ava da biste razumeli ove bajke. Treba samo da otvorite svoje srce i oslušnete šta ono govori. Sve bajke govore o običnim malim ljudima koji su svojim delima sebi pripisali veličinu. To je možda prava zagonetka.
Ovu knjigu preporučujem maštovitima, onima koji veruju u srećan kraj i koji znaju da je život u stvari bajka, ako tako sami izaberemo. Nadam se da ću sutra u parku videti nekoga kako je čita. A za kraj ne zaboravite reči Uroša Petrovića: „Čuda se događaju svakog dana – promeni svoje mišljenje o tome šta je čudo i videćeš ih svuda oko sebe.“
Autor: Sergej, 13 godina