Prikaz mladih kritičara: „Agent orbulatora“

Otkako je Big Ben prestao da kuca, Vilijamu je sve krenulo naopako: nastavnik Humburger traži da se ispiše iz škole, nameštaj u kući je dezintegrisan, a memorijski stik sa dedom je nestao, i sve to zbog tajanstvene metalne piramide koja varniči kad poželi, a može da bude i opasna po život.

Vilijam traži spas na Institutu za posthumana istraživanja, ali tamo ga čekaju novi problemi: Bendžamin Slaperton i vratobot više nisu tu, a Fric Gofman je odlučio da „unapredi“ Institut novim robotskim generacijama, novim kandidatima i novim merama bezbednosti. Povrh svega, Vilijam mu  više nije potreban, ali metalna piramida jeste.

Ipak, jedne noći, prerušeni Bendžamin dolazi u Vilijamovu sobu, daje mu hologramsku masku i objašnjava da se agent orbulatora vratio i da je metalna piramida zapravo orbulator koji je ključ za antiluridijum. Vilijam je, po ko zna koji put, jedini koji može da reši tu zagonetku, ali na Institutu se sprema revolucija, a on nije siguran kome može da veruje…

Ovo je treći deo serijala o Vilijamu Ventonu i u njemu se avanture smenjuju vrtoglavom brzinom.

Čitajući ovu knjigu, putovala sam dronom, podmornicom za teleportaciju i avionom iz Drugog svetskog rata. Kroz tajne lozinke sam učila latinski, a od androida i računarskog programa saznavala o prošlosti i budućnosti čovečanstva. Iscija mi je pokazala vrednost pravog prijateljstva, a Gofman, koliko je lako izgubiti samog sebe ako se ne čuvamo od zla.

Zapitala sam se da li ćemo jednog dana svoje prevozno sredstvo zaista moći da nosimo u džepu, i čeznula da istog trenutka obiđem sve poznate građevine i proverim da li u njima stvarno postoje skriveni ulazi i tuneli.

Na kraju sam shvatila da su nam za rešenje svih problema dovoljni porodica i prijatelji, kao i da se najveće misterije ponekad mogu odgonetnuti plesanjem.

Najviše me je obradovalo saznanje da Tobajas Venton na neki način jeste besmrtan, i da bez obzira na to da li nosimo egzoskelet ili luridijum, pravi prijatelji i porodica će uvek biti tu za nas.

„Na vratima kuhinje Vilijam zastade.

Pogledao je svoje roditelje, dedu-robota i Isciju za stolom.

Skoro pa kao jedna normalna porodica.

Skoro.“


Autor: Inga, 10 godina