Prikaz: „Mačka i miš“ Gintera Grasa

O Ginteru Grasu izgovoreno je mnogo toga, možda i previše. I ime i čovek iza njega, postali su praktično nedodirljivi. Želite da ga napadnete, zaista to želite – ali na kraju vam ne uspeva. Čak i kada uz lagani uzdah zaklopite „Mačku i miša“, jedno od njegovih ranijih dela, jedno se ne može poreći: dobro je.

Gras nam predstavlja Malkea, na prvi pogled neuglednog, jednostavnog momka, koji je dobar učenik, ali nikako štreber. Tih je, rezervisan, pomalo čudan. Ne bavi se sportom, ne ume da pliva, devojke ga verovatno i ne primećuju. On je autsajder koji pokušava da se uklopi, da učestvuje, da pliva do broda na kom njegovi školski drugovi provode leto. Oni ga, delimično iz sažaljenja, pozivaju da im se pridruži.

Odjednom na scenu stupa novi Malke, obdaren neobičnom Adamovom jabučicom, „mišem“. On postaje najbolji plivač i heroj grupice koja se okuplja na potopljenom brodu, okruženom galebovima. Pošto je u stanju da roni duže i dublje od ostalih, Malke počinje da izvlači iz olupine čudesne predmete: otvarač za konzerve, limenke sa žabljim batacima i druge sitnice. On na razne načine pokušava da pokrije ogromnu Adamovu jabučicu, koja neumoljivo poskakuje gore-dole i neprestano privlači pažnju – prvo mačke koja mu je skače za vrat, zatim drugova, a naposletku i samog čitaoca.

„Miš“ je, baš kao i njegov vlasnik, istaknut i nezaobilazan. On posmatrača istovremeno iritira i fascinira, tako da naratoru Pilencu ne preostaje ništa drugo nego da zapiše priču o „Velikom Malkeu“, kako ga često zove. To nije obična priča.

Malkeov otac, po zanimanju mašinovođa, gine u železničkoj nesreći. Majka i tetka dečaku dodeljuju ulogu glave porodice. U školi, on izaziva i podsmeh i divljenje. Ozbiljniji je i zreliji od drugova iz razreda. Devojke počinju da mu dobacuju u prolazu. Malke za to ne mari. Nastavljajući usamljenički život, on u svojoj mašti ocu daje status heroja. Zahvaljujući upornosti, jedino je Pilenc u stanju da dopre do njega.

Malke je usamljen. Utehu pronalazi u jedinoj ženi koja je vredna njegove pažnje, Devici Mariji. On za nju živi i zna da ona budno prati svaki njegov postupak. Ona je jedina do koje mu je stalo, jedina kojoj može da se obrati i kojoj je spreman da pogleda u oči. Sa njom na umu, on odlazi u rat, i vraća se samo zbog nje. Inače, Malke ostaje usamljenik. Možda do kraja života.

U jednom trenutku, knjiga se završava, baš kao i sve knjige. Grasovi likovi ostaju kao pomalo nejasne, nedovršene skice. Pritajena mačka i bojažljivi miš ponekad nerviraju čitaoca. Ne dobijamo odgovore na pitanja o Malkeu. Ko je on? Zašto se ponaša baš tako, a ne drugačije? Zašto? Ne znamo.

Ne bi se moglo reći ni da je priča naročito zanimljiva. Tu su leteće promene perspektive, nabrajanja raznih ratnih brodova, podrobni opisi lokacija i ulica. Ostercajle, Vestercajle, da li uopšte iko zna i da li je ikoga briga? To zapravo nije ni bitno. Gras pripoveda, a čitalac ga sluša. Sluša ga i ne očekuje od romana ni napetost ni romansu. I bez obzira na sve, on uživa. Lepo je slušati. To je posebno iskustvo. Čovek se lako navikne na tempo, na jezik, na likove, koje kao da posmatra iz senke i nikako nije u stanju da odvoji pogled od njih, iako ih ne prepoznaje u potpunosti.

Kada pročitate poslednju rečenicu, obuzima vas melanholija i osećanje čežnje. Kao i kod svake dobre knjige, ostaju pitanja, utisci. Ne izgovarate ih, zadržavate ih u sebi. Možda da ne biste narušili predstave koje ste stvorili u mašti. Možda da biste se prepustili tišini koju ova knjiga ostavlja za sobom. Tišini, koja je čini vrednom čitanja.

Izvor: neon.de
Prevela: Jelena Tanasković