Prikaz knjige „Zapisi iz podzemlja“

Nakon što sam pročitao ovaj genijalan roman, čekao sam nedelju dana da napišem nešto o njemu, kako bih temeljno razmislio o svemu što sam pročitao. Čovek iz podzemlja je bolestan, zloban, bez želje za iskupljenjem, ali sam se ipak povezao sa njim, i to ne samo na duhovnom nivou, već sam shvatio da se, na moje iznenađenje, i ponašam kao on.

Čovek iz podzemlja prkosi zakonu prirode, društvenim normama, nauci i svakoj mogućoj alternativi, svakom pokušaju spasa i promene: „Da imam vremena ili vere da se promenim, najverovatnije to ne bih uradio.“ On psuje svet, ali najviše mana vidi u sebi, a prezir prema drugima služi kao distrakcija od prezira koji oseća prema samom sebi. Zaista, ako već mrzite druge, razlog za to leži u ponižavanju, vređanju i povređivanju sebe. Da biste mrzeli nekoga, morate biti povređeni, sitničavi, insekt.

Ali ono što komplikuje problem jeste definicija postojanja, iliti definicija definicije. Definisati jeste zaključiti, a definicija je nebitna, isto kao što je „kameni zid“ bitan za zakone prirode. Niti insekt, niti heroj, čovek iz podzemlja kaže da ne može biti ništa, jer želi da zadrži svest i slobodnu volju u ovom iracionalnom svetu, a njegova savest mu ne dozvoljava da bilo šta radi i bude. „ A glavna i krajnja konsekvenca je da se sve to dešava po normalnim i osnovnim zakonima intenzivne svesti, i po inerciji koja direktno rezultira iz tih zakona, prema tome, tu ne samo što se ne možeš preobraziti već uopšte ništa ne možeš učiniti.“ Problem koji ima jeste to što vidi samo dve opcije, biti insekt ili heroj, onaj koji ugnjetava, ili onaj koji je ugnjetavan. Sve se svodi na nadmetanje puno mržnje, gde jedna strana ličnosti udara drugu, ponižava je, ili postaje strana koja je povređena, a kada se u drugom delu romana, pojavljuje svetlo na kraju tunela u vidu prostitutke koja saoseća sa njim, on ne želi ni da čuje. Lakše je igrati ulogu zlobne žrtve i ćutke pamtiti svaku povredu do najsitnijeg detalja, nego tražiti rešenje, jer đavo zna do čega to rešenje može dovesti.

Zaista, sve što čovek iz podzemlja kaže jeste jeftino, egoistično, beskrajno kukanje, ali je baš ta beskrajnost njegovog očaja ono sa čim mogu da se povežem. Pristojni ljudi (oni koji su normalni, oni koji žive onako kako je priroda odredila, oni koje čovek iz podzemlja prezire) prate arbitrarne zakone prirode poput običnog fizičkog bića koje je neko pokrenuo, ali isto tako, čovek iz podzemlja ne prestaje da kuka i bude sitničav i pakostan dok piše. Kraj ovog kratkog romana je genijalan: „Ovim se, istina, još ne završavaju Zapisi ovog paradoksalnog čoveka. Nije izdržao i nastavio je dalje da piše. Ali nama se čini da se ovim mogu i završiti.“ Zakoni prirode mogu nas navesti na beskrajne, besmislene radnje, ali „sedenje skrštenih ruku“ i imati „svesnu pasivnost“ kao i čovek iz podzemlja, nije nimalo bolja opcija.

Izvor: Goodreads
Prevod: Lidiuja Janjić