Prikaz knjige „Vodenduh“ Nejtana Hila

Kada razmišljamo o savremenoj književnosti, sigurno je da se svi pitamo šta je to što bi ona morala da nam saopšti i sigurno je da želimo da to bude nešto novo, nešto što bi nas trgnulo, otvorilo nam oči. Američki pisac srednje generacije (ili mlađe, ako još uvek važi ono pravilo da se pisci koji imaju manje od 50 godina imaju smatrati mladim piscima) Nejtan Hil (1975), u svom prvencu „Vodenduh“ ne saopštava nam ništa što već ne znamo, ali to čini na takav način da gotovo hipnotisano iščitavamo njegovih 750 stranica i, posle dugo vremena, ponovo držimo olovku u ruci beležeći pametne misli i zapažanja.

Jedna od takvih misli koje pokazuju glavni kurs romana – proces koji je doveo do dekadencije duha i morala u rasponu od pedeset godina, glasi otprilike ovako: „Moli Miler niko nikada ne može da optuži da se prodala, jer je njoj od samog početka bio cilj da se proda. (...) Ona se obraća prikrivenoj pohlepi publike i govori joj da je to u redu. Dženis Džoplin je pokušavala da te nadahne da budeš bolji čovek. Moli Miler ti govori kako je u redu da budeš grozan čovek koji već jesi.“. Pokušavajući da razume šta se to tačno desilo u svetu pa je ishod studentskih antiratnih i antikapitalističkih demonstracija iz šezdesetih godina postao neoliberalni kapitalistički poredak sa marketinškom relativizacijom kao dominantnom ideologijom, Nejtan Hil komponuje slojevitu porodičnu dramu, znalački je prebacujući iz 2011. u '68, iz '68. u '89. tangirajući tako ključne političke prelome u svetu.

Kako je junak Hilovog romana tridesetogodišnji profesor književnosti na koledžu u Čikagu kojem je predavanje književnosti, iako glavni i jedini posao od kojeg živi, zapravo sporedna i usputna aktivnost jer sve svoje vreme provodi igrajući kompjutersku igru Vilobeg, njegova situacija je indikativna za razumevanje novog vremena. To „novo vreme“, koje u romanu predstavlja pripovedni okvir u 2011. godini, označeno je nepostojanošću identiteta i čovekove realnosti kao posledica potpune otuđenosti ljudi jednih od drugih. Svet Vilobega u kojem drugu realnost vodi glavni junak supstitucija je za sve ono što nedostaje u stvarnom životu – porodica, ljubav, prijateljstvo, uzbuđenje, samopotvrđivanje. Krajnju fazu takvog simultanog življenja predstavlja sudbina jednog od igrača koji u toj meri izjednačuje svoju ličnost sa ličnošću svog avatara iz igre da više ne može da živi u realnom svetu jer sva neophodna životna zadovoljstva i potrebe namiruje mnogo lakše u virtuelnom svetu igre Vilobeg. Izdvajajući ovu epizodu kao lajtmotiv naracije, Hil pokazuje kako svet izgleda u 2011. godini i kakve su sigurne putanje njegove budućnosti. Da bi razumeo besmislenost i disfunkcionalnost prosvetnog sistema u 21. veku, on se otkrivajući životnu dramu svog junaka, vraća u kraj osamdesetih godina, kada prijateljstvo sa čudnim školskim drugom u to doba otkriva tešku hipokriziju sistema, u kojem se prikriva zločin direktora škol koji seksualno iskorišćava učenike, i od strane društva i od strane samih roditelja dobro pozicioniranih u tom istom društvu.

Istražujući život svoje majke, koja ga je ostavila kad je imao svega 11 godina, nakon što se pojavila u njegovom životu kao medijska meta usled njenog terorističkog napada na guvernera, junak razotkriva pozadinu slavnih studentskih antiratnih i antisistemskih demonstracija '68. Prikazujući razrušene ideale cele jedne generacije, Hil nam pokazuje da fenomen postistine današnjeg vremena i beskrupulozna marketinška mašinerija zloupotreba informacija radi prodaje proizvoda ili vesti, svoje korene ima upravo u tom vremenu iskrenosti i naivnosti kad se verovalo da se svet može učiniti boljim.

Razvijajući kroz roman odrastanja jednu složenu porodičnu dramu, odnos majke i sina, majke i njenog oca, te odnos provincijske malograđanštine i kosmopolitizma svetskih megalopolisa, Nejtan Hil je sklopio jednu zgusnutu, atraktivnu priču koja sa ličnog, porodičnog nivoa prelazi na panoramu društvenih kretanja od šezdesetih godina do danas, navodeći nas da se zapitamo zašto smo tako slabi, pokupljivi i podložni svakoj vrsti manipulacije.

Autor: Nataša Anđelković
Izvor: Pečat