Ukoliko želite da pročitate ovaj obimni, briljatni roman, uradite to pre nego što se pojavi adaptacija u bioskopima ili na televiziji!
Kako da započeti recenziju romana koji je višeslojan i kompleksan kao što je to slučaj sa „Videla“? Treba li početi od toga da njen autor, čija je ovo druga knjiga, ima samo 27 godina?
Možda bi valjalo upozoriti čitaoce na detalj da „Videla“ sadrži više stranica nego što ima reči u ovoj recenziji. Pošto je teško izraziti intenzitet oduševljenja ovom knjigom, možda ne bi bilo loše prikazati najpre zaplet i sumirati priču gustu kao Dikensovo tkanje i brbljivu kao najveća Radio Mileva.
Dan je 27. januar 1866. godine. Volter Mudi se upravo iskrcao sa barke „Godspeed“ koja ga je nosila ‒glave pune snova o velikoj slavi – od Port Čalmersa do Hokitike, na zapadnoj obali Novog Zelanda. Kada je pristigao, Mudi uzima sobu u hotelu „Kraun“, u kojem se grupa od dvanaest muškaraca okupila u sobi ispod njegove. U ovo tajno društvo ulazi i Mudi, a kada stekne njihovo poverenje, priča počinje da se razvija: razni ljudi će tada stupiti na scenu kako bi diskutovali o svom udelu u događajima koji su se odigrali dve nedelje ranije.
Pustinjak je pronađen mrtav u svojoj kabini. Iste noći, jedan od najbogatijih ljudi u gradu je nestao, a lokalna prostitutka je pronađena kako leži na putu u „stavu takve beskrajne inspiracije da se ne može napraviti razlika između brutalne opojnosti i namerne štete“. Nakon ovih dramatičnih događaja, u danima koji slede, svaki čovek koji se nađe na recepciji hotela „Kraun“ će osetiti posledice ovih dešavanja.
Katonova koristi nekoliko pripovedača, koji često prekidaju jedan drugog kako bi ispričali svoju verziju događaja. Iako prvi deo romana govori o mnogim temama – zlatu, moći, politici, identitetu, strasti, izdaji, ubistvu, seksu, drogama – čitalac stiče utisak da su i autorka poneseni time što imaju priliku da ispričaju dobru priču.
Kasnije, kako i sam Mudi shvata na početku, ispostaviće se da se ne može verovati nijednoj od ispričanih verzija događaja. A čim počnemo da sastavljamo delove ove izvanredne slagalice, autorka će promeniti vremenske koordinate – i odvesti nas tri nedelje kasnije, posle tog tajnog sastanka ‒ i prikazati nam junake kako pokušavaju da glume detektive i sakriju sopstvene tragove.
Elenor Katon ima izuzetnu kontrolu nad svakim delom priče: svaki junak je jasno definisan, i čitalac u tom kaleidoskopu junaka i priča ne mora da se vraća unazad kako bi se podsetio svih detalja. Ovih desetak junaka su, u stvari, samo neki od učesnika prave priče o tome šta se desilo Krozbiju Velsu, kako je nestao vlasnik rudnika Emeri Stajns i šta prostituka Ana Veteral ima sa malim bogatstvom pronađenim u brodskoj kabini.
Dodajte na celu ovu intrigu neobičan uređaj zasnovan na astrološkim znacima – sve to zajedno čini neponovljiv i uzbudljiv roman koji se naprosto guta.
Zato i ne čudi što je dobio Bukerovu nagradu.
Kakvu bi kritiku mogla da dobije ova knjiga? Dobro, ritam usporava pri kraju i završava se način koji vas svakako neće ostaviti ravnodušnim.
Da, roman je obiman. Da, mudar je. Ali učinite uslugu sebi i pročitajte „Videlu“ pre nego što neko odluči da čari ovog romana prenese na ekran, veliki ili mali. Ova priča je napisana da bi se upila svaka njena stranica.
Izvor: ndependent.co.uk
Prevod: Dragan Matković