Prikaz knjige „Uska staza ka dalekom severu“ Ričarda Flanagana

Ima li čovek pravo na zaborav? Da li je uopšte moguće pobeći od užasnog i odurnog sećanja na prošlost kroz zaboravljanje pređašnjeg zla? Ivo Andrić o zaboravu piše: „Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reči i lica, nego svega što postoji i živi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.“

Upravo ovakvo poimanje zaborava, smrti sa pravom na nadu, jedini je način za kakav-takav normalan život. I to koliko na ličnom planu, još više na istorijskom. Ali, u isto vreme, zaborav je klopka u koju se lako upada. Da pokušamo da to obrazložimo na konkretnom primeru. Iskustvo mučnog dvadesetog veka sa bezbroj krvavih ratova izmenilo je pamćenje i način na koji smo ga ranije poimali. Posle ratnih sukoba, zaraćene strane nekako su morale da nastave da žive. Suštinski, trebalo je pomiriti protivurečnost potrebe za pamćenjem sa željom da to pamćenje zauvek nestane. Pogotovo ako su zaraćene strane osuđene na zajednički život, kakav je to slučaj bio u bivšoj Jugoslaviji. Ratna zverstva su stavljana u stranu, ili se pak insistiralo na nastavku života bez dublje analize prošlosti. Malo po malo i zaborav je došao. Doneo je nekoliko decenija zajedničkog života (ona čuvena parola o bratstvu i jedinstvu), ali i kasnije rasplamsavanje starih strasti na još gori i ubojitiji način. Odsustvo sećanja dovelo je i do prekrajanja istorije, čiji groteskni vrhunac doživljavamo u sadašnjosti. Nekadašnji zločinci postaju heroji i obrnuto. I to nije slučaj samo kod nas. Što nas opet vodi ka sećanju. Izgleda da je ono, ipak, neophodno. Kao gorki lek koji posle početne nelagodnosti dovodi do ozdravljenja. Ili još preciznije rečeno, sećanje je sredstvo zahvaljujući kojem život posle tragedije prestaje da bude farsa i postaje pravi život. Maestralnu priču o tome kako sećanje izgleda, o onome šta sećanje donosi, o potrebi za sećanjem i njegovom užasu, nam je dao Ričard Flanagan.

„Uska staza ka dalekom severu“ je priča o lekaru Dorigu Evansu. Od detinjstva na australijskom ostrvu Tasmanija pa sve do šezdesetih godina dvadesetog veka i Dorigove smrti, mi pratimo njegov životni put. Prekretnica je početak Drugog svetskog rata i upoznavanje Doriga sa Ejmi, ženom jednog njegovog rođaka. Ljubav i početna strast bivaju prekinuti Dorigovom odlaskom na front. Na njemu ne ostaje dugo. Dorigo je zarobljen od strane Japanaca na ostrvu Java. Sa svojim australijskim saborcima, junak ovoga romana je odveden u Burmu, tamo gde su Japanci zamislili da izgrade prugu, na nemogućem mestu i pod nemogućim uslovima. Krvava epopeja počinje. Dorigo ne samo da mora da kao lekar i vođa zarobljenika balansira između života i smrti, već i da zaboravi Ejmi. Zadatak je to koji prevazilazi sve ljudske moći i dovodi do teških duševnih padova.

Napisan nenadmašnim jezikom koji se sjedinjuje sa sjajno vođenom kompozicijom, ovaj roman je primer kako se o istoriji treba i mora pisati. Flanaganov stil je najpribližniji delima Džozefa Konrada. Eleganciji koja bez patetike i mnogo odlaska u nebitno i suvišno tvori oporu priču koja izaziva krajnje ushićenje ali i bol. Majstorske su to rečenice, turobne i veličanstvene, predivne i užasne. One koje otkrivaju pravo lice čoveka i istinu o svetu u kojem živimo. Rečenice su to koje ne donose olakšanje. Jedino uspevaju da užas preobraze u umetnost: „Činilo se da čovek postoji samo da bi se prenošenjem nasilja postarao da vladavina nasilja ostaje večita. Jer svet se nije izmenio, ovo nasilje oduvek je postojalo i nikada neće biti iskorenjeno, ljudi će umirati pod čizmom, od pesnice i užasa drugih ljudi zauvek, a sva ljudska istorija jeste istorija nasilja.“

Ričard Flanagan je po mnogima najznačajniji australijski pisac mlađe generacije. Rođen je u Tasmaniji, u porodici koja poreklo vodi od irskih kažnjenika. Njegov otac je bio jedan od australijskih vojnih zarobljenika na burmanskoj pruzi smrti tokom Drugog svetskog rata. Završava studije umetnosti, posle kojih odlazi na Oksford gde specijalizuje istoriju. Pre nego što se posvetio književnom stvaralaštvu, napisao je nekoliko biografija i istorijskih studija. Flanaganov prvi roman „Smrt rečnog vodiča“ (1994) je priča o njegovim precima. Objavio je još pet romana koji su doživeli ogromne tiraže i priznanja kritike. Za roman „Uska staza ka dalekom severu“ 2014. godine je dobio „Bukerovu nagradu“.

Obrazlažući potrebu da napiše „Usku stazu ka dalekom severu“, Ričard Flanagan je rekao da je to bila neminovnost. Iskustvo očevog stradanja na burmanskoj pruzi smrti odredilo je njegovo detinjstvo i pretvorilo se docnije u trajnu životnu i umetničku temu. Ali i pored fokusiranosti na sudbine australijskih zatvorenika, ovaj roman je pre svega priča o sećanju. O onom ličnom sećanju lekara Doriga Evansa na ljubavi i zablude svoje mladosti, ali i o sećanju na mučne stranice istorije (izgradnja burmanske pruge smrti je sasvim sigurno jedna od gnusnijih). Pripovest je to o balansiranju između sećanja i zaborava, užasa i potrebe da se taj užas pamti: „Kasnije se niko ničega zapravo nije sećao. Poput svih velikih zločina, biće kao da se nije ni dogodio. Patnja, smrt, tuga, beznadežni besmisao neizmernog stradanja mnogih – sve to možda postoji samo unutar ovih korica i na stranicama još nekih knjiga. Užas može da se obuhvati knjigom, da tako stekne oblik i smisao, ali u životu užas nema ni oblika ni smisla. Užas jednostavno jeste. A dok on vlada, čini se da u svemiru nema ničeg drugog.“
 
Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com