Prikaz knjige „Upoznaj sebe i druge“: Ko smo mi, ko su drugi i koliko se poznajemo?

Koji ste „ministar“, odnosno forma ličnosti? Senzacionalna knjiga „Upoznaj sebe i druge“ Štefani Štal možda će vam pomoći da saznate.

Poznavanje nekoga kô „zlu paru“ više ne važi. Ima li ta zla para 16 lica? Nema. Zato. U knjizi koja pruža mnoštvo zanimljivosti o (bukvalno svačijoj) ljudskoj prirodi „Upoznaj sebe i druge“ Štefani Štal čitaoce upoznaje sa tipovima ličnosti koje duhovito profiliše u jedno (da je pravo bilo bi) veliko ministarstvo i predstavlja 16 ministara, odnosno formi ličnosti. Upoznajte ovaj sastav, upoznajte sebe i druge!

Odakle 16 tipova?
 
U ovoj knjizi predočene su četiri gradivne dimenzije svakog od 16 tipova ličnosti. Ukrštanjem svake sa svakom dobije se ovaj konačni broj tipova, za koje kasnije sledi predstavljanje.

Svaka od dimenzija ima svoje polarnosti, između kojih gravitiraju različiti nivoi date osobine (niko nije samo introvert, na skali od introvert do ekstravert).

Krajnje tačke dimenzija su introvertnost–ekstravertnost; konkretnost–apstraktnost; donošenje odluka na osnovu razmišljanja – donošenje odluka na osnovu emocija i organizovanost–ležernost.

Napomena: govoriti ekstrovert(nost) takođe je ispravno. Autorka knjige preferira ekstravert(nost), zato u daljem tekstu sledi tako.

Teško da će biti mnogo onih kod kojih je zastupljena samo jedna strana svake dimenzije. Zapravo, većina je samo više ili manje sklona jednoj od njih, tako ona strana koja dominira – čini jedan od četiri gradivna elementa njihove ličnosti.

Ekstravert VS introvert?

„Ako ne znaš šta ekstravert misli, nisi slušao! Ako ne znaš šta introvert misli, nisi pitao!“

Odakle crpite energiju? Karl Gustav Jung posmatrao je dva osnovna izvora – spoljni svet i unutrašnji život – da bi došao do dva osnovna stava danas poznata kao ekstravertnost (orijentisanost ka spolja) i introvertnost (orijentisanost ka unutra). Danas znamo i da na ovom raskršću nema zabranjenog smera, te da ne važi pravilo ili-ili. Da je pivo, ova dimenzija ne bi bila Lav, jer svako od nas ima bar zrno one druge strane. Možda smo na nju zaboravili, možda smo je svesno zakopali, ali ako je oslušnemo ili prizovemo, čuće se. One koji su na granici i jedva prelaze (ili je nemoguće odrediti) u korist jedne od ove dve strane vrlo je malo, a u psihologiji postoji i naziv za njih – centroverti. No oko 90% ljudi na svetu ipak zauzima jasno jednu od krajnosti.

Bitno je znati da su ovo osobine date na rođenju. Karte su podeljene, a prostora za „prevaspitavanje“ gotovo da nema. Razlike su očigledne, ali nijedna nije nužno bolja ili lošija. Ona je samo – vaša. Činjenično stanje s kojim se treba upoznati, da ne bi kasno stiglo obaveštenje – u redu je.

Ekstraverti su ljudi koji uglavnom ne vole da budu sami. Vole aktivnosti i često su motivisani na rad. Mir može delovati za njih dosadno. Ekstravertno dete neće moći tiho i usredsređeno satima da bude okupirano knjigom, sve i da ima roditelje koji se zdušno trude da daju primer.

Introverti razmišljaju, čitaju, gledaju filmove – zaokupljeni su svojim unutrašnjim procesima. Introvertno dete najpre posmatra događaje sa distance, pa tek onda prilazi i pridružuje se grupi u igru – možda. Vrlo su nezavisni od spoljnog sveta, uživaju u privatnoj sferi i postaju nemirni ako nemaju dovoljno vremena za sebe. Mnogi introverti vole i da pišu. Međutim, stereotipno posmatranje je da su oni stidljiviji od suprotne strane – samo nemaju jak poriv da drugima saopštavaju šta osećaju.

Jedna od razlika između ekstraverta i introverta leži čak i u mozgu. Simpatikus (nerv aktivnosti) i parasimpatikus (nerv mirovanja) bitni su pojmovi za dalje razumevanje ove razlike. Dok je simpatikus usmeren na rezultate i priprema telo da se bori ili beži, parasimpatikus brine o tome da se telo odmara i obnavlja. Neurotransmiter simpatikusa je dopamin, a parasimpatikusa acetilholin. Prvi određuje u većoj meri ekstraverte, a drugi introverte. Zato je prvima potrebno više dopamina da bi bili stimulisani, u suprotnom će osetiti stres (što je za njih dosada). S druge strane, ukoliko introvert ima isuviše nizak nivo acetilholina, biće razdražljiv. Stoga, što dalje puno inputa i akcije za one orijentisane na unutrašnjost.

Uslovljeni dopaminom, ekstroverti više naginju euforiji (pod stresom, čak i agresiji). Oni su spremniji za sukob od introvertnih, te su i prodorniji – ne pada im teško i neprijatno da se založe za sebe. Dobro znaju da se izreklamiraju i prijatno im je da budu u centru pažnje.

Dok je pokretač ekstraverta centar za nagrađivanje, introvertima je dominantna amigdala – centar straha. Zato je njima vrlo bitno da se osećaju bezbedno, pre svega. Zbog veće spremnosti da se uplaše, oni su budniji i pažljiviji za informacije iz spoljnjeg sveta. Pažljivi su posmatrači i zato, kako piše Štefani Štal, imaju manje udesa i nesreća od bezbrižnosti sklonijih ekstraverata.

Ako želite da proverite s kim razgovarate, možda vam prva pomoć može biti postavljanje pitanja. Ekstravertna osoba će, možda čak i pre nego što do kraja pitate, krenuti da priča, dok će introvert kratko (ili duže) razmisliti pre odgovora.

Ekstraverti imaju blagoslov i kaznu istovremeno – razmišljanje naglas. Ponekad će zbog toga „izleteti“ s izjavom, kojom će čak i sebe iznenaditi, dok introverti moraju biti načisto s onim što će reći pre nego što to izgovore. Prvi verbalizuju misaoni proces, a drugi rezultat svog misaonog procesa. Da je misao matematika, ekstravert bi pružio postupak zadatka, a introvert konačno rešenje.

Apstraktni ili konkretni?

„Celina je više od zbira svojih delova“, reče Apstraktni. „Činjenice! Činjenice! Činjenice!“, odgovori Konkretni.

Opažanje je unutrašnji proces kojim ljudi primaju informacije iz okruženja. Kako opažamo, određuje naš pogled na svet. Opažanje čini osnovu našeg osećanja, mišljenja i postupanja. K. G. Jung razlikuje čulno od intuitivnog opažanja. Zapazio je da su neki ljudi prilično usmereni na materijalni, opipljivi svet koji je moguće iskusiti čulima i ljudi iz tih redova su „osećajni tipovi“. Nasuprot njima, tu su, sa svojim impresionističkim i celovitim opažanjem, „intuitivni“. Njima će, radi sagledavanja celine, često promaći detalji.

Na krilima Jungove premise Štefani Štal pruža distinkciju konkretni–apstraktni tip i time upotpunjuje početke. Jungovi „osećajni“ su sada konkretni tipovi, a „intuitivni“ postaju apstraktni. Štalova napominje da ova dimenzija podrazumeva i način opažanja i način razmišljanja, koji se uzajamno uslovljavaju.

Konkretni se oslanjaju na vidljivo, opipljivo, na ono što mogu da pomirišu i okuse. Okolinu doživljavaju posredstvom svojih pet čula. To su „ljudi činjenica“, pragmatičari i realisti. Pošto se oslanjaju na predmetnu stvarnost, svoje okruženje uglavnom opažaju tačno, bez promicanja detalja i tako čine odlične posmatrače. Nedostatak koji kod njih uočavaju apstraktni ljudi je to što umeju da budu sitničavi. Primera radi, konkretan tip može da ustanovi da mu je auto malo ogreban i da se zbog toga stvarno uzbudi. Apstraktan tu ogrebotinu najverovatnije neće ni videti, a i da je vidi – neće je smatrati nešto bitnom.

Primer za mali test ove dimenzije koji navodi Štefani Štal je: dajte u ruku ružu konkretnom i apstraktnom tipu i zatražite da kažu nešto o njoj. Prvi će pohvaliti njen miris, boju, spomenuće možda strukturu i oblik latica. Drugi se može izmestiti u sećanja – „Podseća me na prvi izlazak s devojkom, kada mi je bilo 16 godina. Bio sam strašno uzbuđen. Moji roditelji su imali predivne ruže u bašti. Nabrao sam ih i poneo njoj“.

Apstraktnog okupira pogled u budućnost, a konkretnog mogućnosti koje prezent pruža. Konkretni vide ono što jeste, a apstraktni ono što bi moglo biti. Konkretni vole rutinu, ona je efikasan način za obavljanje stvari što se tiče njih, dok apstraktni vole promene i raznovrsnost. Ako za apstraktne nešto nije važno, mogu pored toga proći i sto puta bez trunke pažnje. Konkretni to ne mogu da pojme, jer je za njih realno sve što (čulno) postoji. Recimo da su konkretni realisti, a apstraktni – vizionari.

Apstraktne tipove privlače prirodne nauke, filozofija, psihologija, pravne nauke, književnost, umetnosti. Oni se mogu naći u mnogim kreativnim zanimanjima. Potajno apstraktni misle da su pametniji. Sudeći prema objašnjenju Štalove, njihova dimenzija je jedino što ima neku povezanost sa inteligencijom. Tako se zbog osobina koje uz njih idu, apstraktni u proseku mogu pohvaliti nešto višim koeficijentom inteligencije. To nikako ne znači da među konkretnima nema takvih! A vala ni obrnuto.

Donošenje odluka na osnovu razmišljanja VS donošenje odluka na osnovu osećanja?

Ko kaže „To je surovo, ali pravedno“, taj odlučuje razumom. Ko kaže „Milost je važnija od pravde!“, taj je odlučio osećanjem.

Ponovo se prohodava od Junga, koji je na osnovu toga na koji način ljudi odlučuju napravio razliku između „misaono orijentisanih“ i „emotivno orijentisanih“ odluka. U obe Jungove varijante Štalova prepoznaje malopre predstavljene racionalne tipove.

Oni koji, prema autorki, odlučuju na osnovu osećanja, obično deluju ljubazno i toplo, dok oni koji odlučuju na osnovu razmišljanja odaju utisak hladnih i prilično konkretnih ljudi. Prvi uvek u odlučivanju polaze od ličnih vrednosti i potreban im je harmoničan život da bi se u prisustvu drugih osećali dobro. Njihovi „polarci“ – koji donose odluke na osnovu razmišljanja, u prvi plan stavljaju konkretnu stvar i orijentišu se na cilj. Statistika sa kojom Štefani Štal izlazi u svojoj knjizi govori da oko 65 odsto muškaraca i 35 odsto žena odlučuje na osnovu razmišljanja. Bez istrčavanja sa preranim zaključkom o muškom i ženskom načinu razmišljanja, jer ipak ni procenti ne prikazuju da sve žene niti svi muškarci donose odluke na određeni način.

Zbog težnje harmoniji osobe koje razmišljaju na osnovu osećanja brinu o tome da obezbede prijateljsku i toplu atmosferu. One poklanjaju mnogo više pažnje tuđem mišljenju od onih koji odlučuju na osnovu razmišljanja. Zato su i više uvežbane da oslušnu potrebe svojih bližnjih. Oni koji odlučuju na osnovu razmišljanja uglavnom su manje lični i bolje se osećaju ako se od njih traži praktičan savet, delovanje, fokus na cilj. Njima je bliže ponašanje da prijatelju pomognu da razjasni kako se plaća porez, da ga posavetuju oko neke kupovine, kako da se zaštiti od gripa.

Ako su vam pohvale važne, oni koji odluke donose na osnovu razmišljanja pogrešna su adresa. Od njih možete pre dobiti predlog za poboljšanje nego reči afirmacije. Ukoliko ste iz grupe koja donosi odluke na osnovu osećanja, zbog toga se možete osetiti uvređeni, uskraćeni za priznanje, te ovakve osobe možete videti kao da „traže dlaku u jajetu“. Kada se osobe koje odluke donose na osnovu razmišljanja nađu na rukovodećim pozicijama, obično se vode mišlju da je „dovoljna pohvala što ne zvocaju“. Međutim, puštena je buva da je lepa reč motivišuća, pa i onima kod kojih se ona ne izrekne prirodno ipak to dođe na dnevni red. S druge strane, za „osećajne donosioce odluka“ može biti i otrežnjujuće da čuju prigovore onih koji odlučuju na osnovu razmišljanja. Osoba koja donosi odluke na osnovu osećanja kod sagovornika pretežno traži tačke koje ih povezuju, dok je kod onih koji odluke donose na osnovu razmišljanja fokus na razlikama.

Organizovan ili ležeran?

„Sitne duše raspremaju, genije previđa haos“, moto je ležernih, dok je „Što možeš danas, ne ostavljaj za sutra“ klasičan refren organizovanog tipa.

Četvrta dimenzija neophodna za promatranje tipova ličnosti, prema Štalovoj, jeste polarnost na liniji organizovanost–ležernost. Usmerenje ka jednom od ova dva opisa može označiti stil života kojim živimo. Ova dimenzija nije nasledila Jungove misli, već potiče od Amerikanki Izabel Majers i Ketrin Brigs. One razlikuju judger (one koji procenjuju, sude) i perciever (one koji opažaju). U knjizi „Upoznaj sebe i druge“ ova distinkcija krštena je u „organizovane“ i „ležerne“.

Organizovani tipovi pokazuju jak poriv da okončaju i završe stvari. Nasuprot tome, ležerni tipovi pokazuju sklonost da stvari ostave otvorenim i prikupljaju još informacija (postupaju spontano, bez naročitog plana). Dok su ležerni zato skloni odlaganju donošenja odluka, može se reći da organizovanima reč „obavljeno“ izaziva osećaj prijatnosti.

Organizovani su orijentisani na cilj i pažnja im se može manje poremetiti od njihove braće po krajnosti koje više brine da nešto ne propuste nego da nešto neće privesti kraju. Za ležerne su to do spiskovi horor, a i kad ih prave, stavke sa liste znaju dobro da odlože ili čak da zaborave da spisak postoji. Pošto vole da istražuju, pažnja im skače na ono što im je upravo probudilo interesovanje. Zato im je mnogo lakše odvratiti pažnju.

Kod organizovanih napetost raste ako stvari ostaju neizvesne i neokončane, a ležerni su napeti ako su prinuđeni da se odluče za nešto, a time i protiv nečeg drugog. Suštinska razlika između organizovanih i ležernih je u osećaju za vreme. Dok je za ležerne vreme relativna kategorija, organizovani sebi dodeljuju vreme. Oni vole preglednost i red. Ležerni isto to vole, ali nedovoljno da bi delovali u skladu sa tim. Razlog njihove sklonosti ka gomilanju stvari, između ostalog, jeste u tome što se teško odlučuju da nešto bace.
 
Autor: Jelena Luković
Izvor: Velike priče