Prikaz knjige „Unutrašnje dvorište“ Gorana Petrovića

Goran Petrović zauzima značajno mesto u novijoj istoriji srpske književnosti. Osvojio je brojne književne nagrade – Meša Selimović, Borisav Stanković, Laza Kostić, Ivo Andrić i mnoge druge. Pored toga, prevođen je na engleski, francuski, nemački, španski, italijanski, grčki, holandski itd, pa je tako doživeo stotinak izdanja – što na srpskom, što na stanim jezicima. Služi se i kraćom i dužom formom – ima zbirke „Saveti za lakši život“, „Ostrvo i okolne priče“, „Bližnji“, „Razlike“, kao i romane „Atlas opisan nebom“, „Opsada crkve Svetog Spasa“, „Sitničarnica Kod srećne ruke“. Piše i dramske tekstove – „Skela“ i „Matica“. U Laguninom izdanju za sada postoje „Opsada“ i „Sitničarnica“, kao i „Unutrašnje dvorište“.

„Unutrašnje dvorište“ je zbirka priča koja obuhvata izbor iz „Saveta za lakši život“, „Ostrva i okolnih priča“, „Bližnjih“, „Razlika“ i, do sada neobjavljeno, Unutrašnje dvorište, odnosno Pisanje. Priča o pričanju otvara zbirku, a zaokružuje je Pisanje. Ove priče stoje kao dva polariteta, i najbolje ocrtavaju sa jedne strane Petrovićev postmodernistički doživljaj pripovedanja, a sa druge dualizme san – java, realnost – fantastika, prošlost – sadašnjost, gore – dole, lirsko – epsko, koji prate ceo njegov opus.

U Priči o pričanju nekakav knez odmerava i zapisuje svoja bogatstva – od odsjaja u očima svoje žene, do ćupova sa medom i dukata u riznici. Na kraju, kada je sve popisano i premereno, knez dolazi na ideju da izmeri koliko vredi njegova sopstvena priča. Izmeriti priču se pokazuje kao prilično težak poduhvat, koji se svaki put završava neuspehom. Na kraju je knez došao na ideju da nađe čoveka sebi ravnog po svemu – imenom i izgledom, sem po titulama i bogatstvu. U pitanju je lutalica, čovek koji, nasuprot njemu, nema apsolutno ništa da izgubi i poseduje svu slobodu sopstvenog postojanja. I dok je jedan pričao sa svoje strane klackalice, a drugi pak slušao sa svoje, nikako da klackalica pretegne na jednu stranu. I knez i lutalica – i pripovedač i slušalac (čitalac) – osećali su olakšanje dok su bili preokupirani pričom. Ako se stave na stranu ironija, koje Petroviću ne manjka, pa zatim i fantastični i lirski elementi, može se reći da se ova priča na neki način bavi postmoderničkim pitanjem odnosa autor – čitalac, o kome su pisali Fuko i Bart.

Pisanje je, pak, omeđeno i vremenski i socijalno-politički – proteže se od Titovog doba do današnjih dana, gde narator pripoveda o sudbinama malog čoveka, gde se realnost i svetonazor sukobljavaju – Njuletog oca ne određuje partizansko odlikovanje, već to što je strastven pecaroš i što mu je večito vruće. Njule je, sa druge strane, kao predstavnik potonje generacije, večito zbunjen i iznenađen svakodnevnicom sa kojom je suočen, a zapravo indiferentan i pasivan u biti. Pisanje je teško, zaključuje narator – pišeš o drugima ili o sebi kao da nešto znaš o tome.

I ostale priče iz ovog izbora se manje ili više bave sličnim motivima – zastakljivanjem mesečine, pticom Feniks, disanjem snova na slamku, ali i duhom vremena, borbom individue sa prozaičnom svakodnevnicom (gde se krug opisuje i odgovor uvek nekako bude ptica Feniks – kao u, recimo, pripovetkama Trska, Mesec nad tepsijom ili Bližnji, gde je okosnica priče fantastična, začudna). Umeće i samosvest pripovedanja je neizostavni pratilac svake od ovih priča – nekad prećutni pratilac, koji se manifestuje kroz stil i izbor tema, a nekad se ogleda kroz autopoetičke komentare, kojih najpre ima u ironičnim i duhovitim „Savetima za lakši život“.

Pričama iz ove zbirke zajedničko je to da se bave čovekovom realnošću i snalaženjem u svetu koji ga okružuje, uprkos onome koji doživljava i naslućuje. Na trenutke se Petrović služi tehnikama pripovedanja koje bi se svidele svakome kome su se dopali „Opsada“ i „Sitničarnica“, a na trenutke je u pitanju ogoljeni realizam. „Unutrašnje dvorište“, pružiće, dakle, čitaocu i zadovoljstvo i (samo)spoznaju – ka čemu god da on naginje – pa je preporučljivo skoro svakome.

Autor: Jelena Popović