„Ne daj nikome da ti živi u glavi ako ne plaća rentu.“
– Vedrana Rudan
Rekla sam sebi da knjige više neću kupovati. Za takvu odluku imam i te kakve razloge. I previše knjiga imam u kući, iako sam školskoj biblioteci poklonila bar osam stotina, gradskoj biblioteci punu kartonsku kutiju dečjih, seoskim bibliotekama, kad god šta stignem. Sa svake promocije, skupa i lekture dobijem primerke. Ne samo da u mojoj kući, pored sobe za njih, stanuju u špajzu, podrumu, kuhinji, nego pristižu u tolikom broju da sam ih slala prodavcima polovnih knjiga, a sada i unuku studentu koji je izuzetak od šestorice, zamislite – čita.
Obavezno čitam po nekoliko knjiga paralelno: neku staru lingvističku literaturu, religioznu i
kouč kao laku opciju, filozofsku, recenzije, jer ih i sama pišem, osvrte na muzičku i vizuelnu umetnost… Nemam vremena da pročitam sve što želim i da napišem šta sam sve saznala kad složim kockice i izvučem sama svoje zaključke, jedinstvene.
Dakle, neću kupovati knjige, čeka ih puno na pročitavanje i zadovoljavanje radoznalosti. Piljim u izloge knjižara, to mi ostalo iz studentskih dana. Laguna, „
Umrijeti bez stresa“,
Vedrana Rudan! Moja drska Škorpija! Nisam ukopana u horoskop, ali verujem u sve, samo na svoj način, delimično, sumnjičavo. Toliko sam radoznala da su mi prozori uvek nedoprani, nemam vremena za njih, ali polazim od toga, ako ko uđe u moju kuću i zameri, hemija je tu, pa, neka se posluži. Zatekao me naslov, „Umrijeti bez stresa“, nije se, valjda, i ona predala!?!
Zašto čitam Vedranine knjige? Sigurno ne zato što imaju vrhunsku književnu vrednost, kao dela klasika. Ali tu je ono
ali što devojci sreću kvari! Mogla bih većinu njenih zapažanja potpisati, i, iz zadovoljstva podstaknutog tekstom, baš i ne brinem da li su njene reči fikcija ili realnost. Bitan mi je pogled na svet i to trcanje, obadanje, ta hrabrost da se kaže. Je*i se – to sam ja. Jeste tako. Popu*ite svi vi fini, nedokucani, nedorečeni.
Nisam predavala francuski nego srpski, najmanje bitan maternji jezik u regionu i šire. Dve rečenice, kad se uljudim, mogu da naučim da kažem na kom hoćete jeziku, treća je moja, originalna nadasve. Ja sam ja. Prezivam se Lazić otkad sam se udala, pa kad sam istu glupost napravila kao mama, promenila sam i prezime. A u duši, ja sam Mandić. I, uvek sam Mandić, u superlativu. Knjigu Igora Mandića morala sam kupiti. Čovek je rođen kad i ja, 20. 11. 1950. i, veoma je pametan, i drzak. Reklo bi se da ne bira reči. Ne razumete, nije to – to. On samo nastoji da stvari nazove pravim imenom, kao Vedrana, kao ja. Mi smo psovači samo da bi nas bar na Balkanu svako mogao razumeti.
Vedranine knjige teraju me na smeh i suze. Sedim u tišini, čitam, na sav glas se smejem. Vedrana, ime joj poljubim, vedri i oblači. Mene neki znaju kao G. M, to je ime iz roditeljske kuće. Drugi me (po)znaju kao A. L. Svejedno, dva u jedan, iako ne trpim šećer, naročito na način opisan u poređenju: sladak kao šećerna bolest. Zato moram da kupim Vedraninu knjigu. I ne samo zato. Ako se uzinatila pa je zajebavaju, pokazala je da je ona onaj ko se na kraju smeje. Škorpija okružena vatrom, umreće od vlastitog otrova, to je njena odluka, niko je neće preduhitriti. Sloboda je cilj.
Ja sam sebi izabrala put: biću dr, da bih imala pokriće pred jednosmercima i nazovi naučnicima, učenjacima, kao i pred nadobudnim spisateljima bez mane po vlastitom uverenju, pred budalama koje mi registruju auto pa se pravila menjaju kad iskoči ono dr. Sticajem okolnosti, zahvaljujući zanatu urednika različitih knjiga i lingvističkim metodama, mogu merodavno da dam Vedrani Rudan desetku kad govori o položaju žene danas, ne samo u Hrvatskoj, o licemerju katoličkih sveštenika i silovanjima malog čoveka s raznih strana, pre svega od neljudi, u prvom redu od političara i parajlija.
Vedrana Rudan, novinarka-pisac, po mom mišljenju je slobodna autorka utekla iz nametnutih društvenih okvira, divlja žena Barbare de Anđelis, beskompromisni borac za vlastite istine. Pa, ko poželi dijalog sa njom, neka izvoli. Ako autorka reši da ozdravi i još koju kaže, srešću se sa njenom novom knjigom na prelepom Hvaru i konačno otkriti zašto toliko volim Dalmaciju.
Vedrana Rudan pogađa
u sridu. Živeti
kao svoj gazda pod uslovima predstavljenim u knjizi „Umrijeti bez stresa“ – to je umetnost. Treba biti pametna, duhovita, kreativna, slobodna, kao Vedrana, pa shvatiti i javno reći da su najbolji dani uloženi u sebe. Ja sam ja svoga života. Teško meni bez mene, što rekle Ere. Ovu knjigu posvećujem sebi – zapisala je autorka, bez lažne skromnosti, na samom početku. Pomišljam da su upravo ateisti vernici oslobođeni licemerja.
Naslov knjige „Umrijeti bez stresa“, te zbirka autorkinih utisaka i zapažanja, baš me stresirao. Starost nije lepa, sugeriše autorka. Verujem na reč, iako sam mnooogo mlađa. Imaću 75 tek 20. 11. ove godine. Naklonost poklanjam ideji (ne)skrivati se iza (samo)nametnutih likova, iščitavam sudbonosno (za)jedno. Vedrana Rudan zanimljiva je ženska spodoba, nespremna da pristane na nametljive obrasce negativne tradicije i moralno deficitaran pogled na svet. Preostaje čuđenje pred čovekom, aktuelnim dvonošcem kratke pameti, zastalim na egzistencijalnim motivima, bespomoćnim, plašljivim i primitivnim.
Možda je zbirka zapažanja Vedrane Rudan izraz zamora da se isto ponavlja gluvima, oštećenima u rastu i razvoju humanosti. Preostale su žaoke u formi provokacije? Lepo je misliti i biti svoj. Retki su oni smeli, koji smeju da svedoče svojom pravdom i kad se to od njih ne traži. Vedrana Rudan ne da se ni od svojih prevariti, stoga je njena reč živa i aktuelna, a čitalac će glasati
za ili
protiv, ravnodušan neće moći da ostane.
Autor: dr Anđelka Lazić, prof.