Prikaz knjige „Umetnici preživljavanja“ Hansa Magnusa Encensbergera: Iznenađujuća nežnost

Hans Magnus Encensberger svoje književne portrete „umetnika preživljavanja“ naziva „vinjetama“. Popularna umetnička forma iz 19. veka u njegovoj najnovijoj knjizi oživljava na fascinantan način: precizne minijaturne slike preobražavaju se u koncizne minijaturne eseje.

Encensbergerova knjiga predstavlja dirljivi omaž književnim stvaraocima, pre svega onima jevrejskog porekla. On već u predgovoru govori o razlozima zbog kojih se među 99 odabranih pisaca i pesnika nalazi toliko Jevreja: „Zato što su vodili život koji je bio opasniji od života drugih i što su pripadali narodu koji svoj opstanak u rasejanju može zahvatiti knjizi. Posledice samosakaćenja nemačke inteligencije zasnovane na antisemitizmu osećaju se dan-danas. I to objašnjava veliki broj jevrejskih književnika o kojima će ovde biti govora.“

To, naravno, ne znači da će biti blagonaklon prema svakome. Autoritativna, „politički neuračunljiva“ Gertruda Stajn i egomanijak Elijas Kaneti nisu po njegovom ukusu. Distancira se i od Ane Zegers, koja je prigrlila komunizam staljinističke provenijencije. „Ni Šoa ni osnivanje Izraela ne igraju u njenom stvaralaštvu nikakvu ulogu“, ističe on, ali ne poriče vrednost njenih poznatih romana „Sedmi krst“ i „Tranzit“. O Štefanu Hermlinu zajedljivo primećuje: „Kolege u NDR su mu nadenule nadimak 'Lord Fajnfrost'. Možda je trebalo da, ne obazirući se na činjenice, napiše roman o fantastičnom umetniku preživljavanja. Šteta što u gvozdenom kavezu ideologije nije bio u stanju da prevaziđe sebe.“

Encensberger srodne duše nalazi u briljantnim stilistima koji su 20. vek preživeli pružajući otpor ideologiji: tihoj Ilze Ajhinger i antitotalitaristi Hansu Zalu, romansijerima Hariju Mulišu i Danilu Kišu, nenametljivom Imreu Kertesu i njegovom kolegi nobelovcu Borisu Pasternaku, koga je zbog romana „Doktor Živago“ sovjetski režim praktično oterao u smrt. Fascinantno je sa koliko razumevanja Encensberger govori o dilemi ruskih pisaca jevrejskog porekla, koji su uspevali da prežive u smrtonosnom procepu između Hitlera i Staljna i njihovih ubilačkih aparata. Neki su, kao recimo Ilja Erenburg, opstajali zahvaljujući snalažljivosti, a neki su svoja iskustva pažljivo zaodevali u plašt književnosti kao Vasilij Grosman (njegov epohalni roman „Život i sudbina“ konfiskovao je KGB, ali je uz pomoć Andreja Saharova na mikrofilmu prokrijumčaren na Zapad). Pomalo čudi to što Encensberger za lucidnog esejistu Manesa Šperbera kaže da nije bio veliki stilista i naziva ga pomalo naivnim, kao i činjenica da zadivljujućem opusu Hermana Broha ne posvećuje više pažnje.

Mnogi preživeli pisci jevrejskog porekla su se posle Drugog svetskog rata vratili u (Zapadnu) Nemačku, ali tamo se više nisu osećali kao kod kuće. Encensberger njihova iskustva sa puno saosećanja opisuje na primerima Alfreda Deblina i Volfganga Hildeshajmera. O danas skoro zaboravljenom Hildeshajmeru, koji je tokom rata bio agent britanske obaveštajne službe u Jerusalimu, kaže: „U Grupi 47 isticao se svojom elegancijom, širinom pogleda, poznavanjem jezika, osobinama koje pedesetih nisu krasile domaće književnike“.

Iako je poznavao mnoge od stvaralaca o kojima piše, ovaj devedesetogodišnjak ne poseže za anegdotama iz prošlosti na način na koji to čini većina onih koji dospeju u njegove godine. I što je najvažnije, sačuvao je zdrav smisao za humor i oštar jezik. („Zašto govoriš tako tiho?“, pitao sam Hajnera Milera. „Zato što svakome govorim nešto drugo.“)

On ne krije svoje divljenje prema onima – naročito piscima jevrejskog porekla – koji nisu svakome govorili nešto drugo: prema Neli Saks, koju je kao mladić upoznao u Stokholmu, Nadeždi Mandeljštam, koja je u svojoj autobiografiji pisala o preko potrebnoj (i često nedovoljnoj) veštini preživljavanja, i Josifu Brodskom, pesniku koji je pružao estetski i etički otpor sovjetskom režimu. Mnoge će iznenaditi količina nežnosti i empatije koju Encensberger, inače poznati skeptik, ispoljava u svojoj knjizi. Za Neli Saks on, na primer, kaže: „Snaga njene duše i energija koju je ulagala u ostvarenje svoje misije, uprkos svim udarcima sudbine, su neverovatne.“ Kakav omaž! Kakva knjiga!

Autor: Marko Martin
Izvor: salonkolumnisten.com
Prevod: Jelena Tanasković