Prikaz knjige „Uhvati zvezdu padalicu“ Dragoslava Mihailovića

Izmrcvarenim žrtvama svakidašnjice, te beskrajne tranzicije iz goreg u gore, neka davna i bivša vremena ravna su edenskom vrtu. Baš kao i obično, sećanje potire ono što je ružno i ostavlja samo lepe stvari. U konkretnom slučaju, to su odblesci sećanja na sindikalna vremena, fiće i socijalističku potrošačku groznicu. Ali da se manemo prežvakanih priča o socijalističkom Diznilendu. Naša tema je ono što se često previđa i ostaje na margini interesovanja. Priča je to o zlatnim sedamdesetim jugoslovenske književnosti. Predratne literarne veličine, a to se naravno odnosi na Andrića, Krležu i Crnjanskog, odbrojavaju svoje poslednje dane. Socrealistička književnost oličena u imenima Đilasa ili Zogovića pojela je sopstvena revolucija. Ništa bolje ne stoje ni drugi socrealisti. Iako na rukovodećim mestima i ovenčani zvaničnim državnim i partijskim priznanjima njihovo stvaralaštvo nikoga ne uzbunjuje i ne izaziva reakciju. Vreme je za smenu generaciju. I tu iskrsavaju tri svetla lika koja će postati velikani naše literature. Prvi je Danilo Kiš koji sa romanom „Mansarada“ najavljuje svoje buduće opsesivne teme i zanimanja. Sledi kratki roman „Psalam 44“, možda i naše najbolje napisano delo o holokaustu, i nova literarna zvezda se rađa. Kasniji porodični ciklus („Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“) etabliraće do kraja ovog velikana. Druga sjajna literarna zvezda, Borislav Pekić, debituje sa „Vremenom čuda“. Sledi „Hodočašće Arsenija Njegovana“ i blistava književna karijera počinje. Treći je Dragoslav Mihailović. Zbirka priča „Frede, laku noć“, skrenuće pažnju na novo ime, a slavu će mu doneti romani „Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“. Šta je zajedničko ovoj spisateljskoj trojci? Citiraćemo Kiša i reći da je to „gorki talog iskustva“. Prvom je to holokaust, očeva smrt i sećanje na zverske dane, drugom robija, a trećem golootočko stradanje. Ovim piscima zajedničko je i pisanje o žrtvama mučnog dvadesetog veka i pokretanje duboko bolnih i zabranjenih tema, što im donosi novo stradanje. Iako poetički, stilski i tematski divergentni, njih povezuje opsesivna borba protiv crne svakidašnjice i duboka humanistička nota prema slomljenim, zaboravljenim i uništenim ljudskim sudbinama. Baš o takvim životima govori ova zbirka Dragoslava Mihailovića.

Pripovetke koje otvaraju i zatvaraju zbirku (prvi put objavljenu davne 1983. godine), „Pas“ i „Uhvati zvezdu padalicu“, donose nam životopise melanholičnih usamljenika. Susreti sa psom i umirućom tetkom junake će sukobiti sa sopstvenom zlehudom sudbinom. Druga pripovetka u zbirci „Barabe, konji i gegule“ zametak je životne priče Žike Kurjaka, potonjeg junaka Mihailovićevog romana „Čizmaši“. „Ujka Dragi sedi pod jabukom“ gorka je pripovest o neostvarenoj sudbini i smrti mladog čoveka. Prokockane šanse i promašen život je tema i „Šukar mesta“ koji donosi stradanja i zanose jednog nesrećnog Roma. O posleratnom vremenu, udbaškim represalijama i zločinima, posredno i o Golom otoku, govore pripovetke „Četrdeset i tri godine“ i „Treće proleće Svete Petronijevića“. O sivilu socijalističkog društva i o pričama onih zaboravljenih i uništenih ljudi pripovedaju „Japanska igračka“, „Čija to duša ovde tumara“ i „Oni se udružuju“.

Poetski usmerena na tri koloseka, ova zbirka pripovedaka nam donosi različite stilske izraze. S jedne strane, ona prva i poslednja donose elegičnu viziju bede i siromaštva. Usamljenost, nesnalaženje i mučni bol svoj izraz dobijaju u lirskom tonu koji svojom jačinom donosi emotivni patos, ali ne i patetiku. Druga stilska dimenzija, po kojoj je i Dragoslav Mihailović najpoznatiji, predstavlja ljudske sudbine ispričane sočnim jezikom junaka; dok ona treća i najznačajnija predstavlja realističnu pripovetku u novom ruhu. Mučna prošlost susreće se sa nimalo srećnom sadašnjicom i tvori blistave pripovesti o životu u raljama ideologije, pogrešnih izbora i zlog vremena.

Najveći živi srpski pisac Dragoslav Mihailović je rođen u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali nastavlja školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako završava studije književnosti, zbog golootačke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen dugogodišnjem progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija „NIN-ovu“ nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.

Opsesivno traganje za drugačijim sudbinama, onim ljudima koji se ne pominju u partijskim književnim panegiricima, kojima novo doba ne donosi ništa dobro već naprotiv samo zlo, tema je stvaralaštva Dragoslava Mihailovića. Naličje je to jedne bajke, one u koju se i danas itekako veruje, priča o melanholicima otrovanim i uništenim životnim nedaćama i mukama. Što je posebno vidljivo u ovoj zbirci koja: „(…) oslikava neki paklen, nezasluženi bol, iznenađenost zbog neshvatljive kazne, i nesreću, poniženje i rugobu jednog života koji više ne može da se brani i nije za odbranu.“ To su one storije i sudbine koje zauvek vezuju stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića sa Kišovim i Pekićevim. Borba nasuprot zvanične verzije istine za koju se plaća velika cena. U isto vreme, to je i priča o stvaralaštvu velikih ljudi koji su uspeli da svoje stradalništvo pretvore u umetnost i da ne nikada ne pokleknu pred užasavajućom ideologijom. I najvažnije da stvore vrhunsku književnost, koja će kako vreme prolazi postajati sve veća i veća.
 
Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com