Prikaz knjige „U ime porodice“ Sare Dunant – istorija koju možete videti, čuti i pomirisati

Savremeni napredak u tehnologiji, ali i zlobi, doveo je do razvoja nove industrije koja se naziva „menadžment reputacije“ u kojoj se koriste strategije i algoritmi kako bi se u javnosti poboljšala slika o određenom problematičnom liku. Sara Dunant pokušala je da izvede književni ekvivalent romanom u čiju osnovu je stavila dve gotovo najozloglašenije istorijske ličnosti: Lukreciju Bordžiju (1480-1519) i Nikola Makijavelija (1469-1527).

Njegovo prezime postalo je besmrtno u vidu prideva za mudru i obmanjivu ambiciju, posebno kod političara i diplomata, dok su Donizetijva opera i televizijska miniserija prikazali Lukreciju kao masovnog ubicu i ljubavnicu većine muškaraca u svojoj i iz drugih vodećih prodica.

Ovakve reputacije je sa mnogo veštine iskoristila Sara Dunant u svom petom romanu iz serijala koji se odigrava u Italiji za vreme renesanse. Nastavljajući popravku koja je započeta u prethodnom romanu „Krv i lepota“, ova Lukrecija ima „slatkoću i skromnost“ i veoma je nervozna dok je posmatramo na pregu njenog trećeg braka, koji će joj doneti titulu vojvotkinje od Ferara.

Što se Nikola tiče, oni koji su pročitali „Vladaoca“ – ili posmatrali razne političare i fudbalske menadžere koji su pod uticajem ovog traktata o upravljanju državom – možda će biti iznenađeni kada vide da je ovaj autor paničio tokom susreta sa Čezareom Bordžijom, Lukrecijinim bratom, koji na početku romana privlači sve više kraljeva i biskupa na stranu Bordžija na „šahovskoj tabli centralne Italije“. Ono što Nikola brine je to što je Čezare „čovek koji nikada ne radi ono što se od njega očekuje“. Drugim rečima, čovek je pomalo, pa, makijavelističkog ponašanja.

Ali iako je ponudila nove poglede na dva odavno oklevetana imena, Dunantova prikazuje široku lepezu iščašenosti društva toga vremena. Čitaoci koji žive u vremenu kada biti papa predstavlja simbol celibata i pacifizma samo će iskolačiti oči na spektakl pape Aleksandra VI, rođenog kao Rodrigo Bordžija, koji je vodio ratova i imao ljubavnica koliko je imao i dece. Čitaoci će uživati u autorkinim lukavim igrama rečima, naročito kada Lukrecija misli o „papi. Svom ocu.“

S obzirom na Rodrigovo zanimanje, roman je delom crkveni triler, i govori o borbi za moć. Makijaveli, tada podsekretar u Firenci pod francuskom zaštitom, ali tražen od strane Bordžija, jedan je od mnogih diplomata, ambasadora i špijuna koji defiluju romanom. Likove redovno zatičemo kako pišu ili čitaju depeše, izveštaje i obaveštenja.

Zvaničnici koji su pisali izveštaje za slanje širom Evrope, tokom Lukrecijine prve bračne noći proračunavali su verovatnost začeća na osnovu intenziteta zadovoljstva koje su čuli. Ali ovi oblici komunikacije često su neporoverljivi. Reči „trač“, „skandal“, „glasina“ i „kleveta“ odjekuju romanom poput beskrajnog šapata.

Istorija, kako to jasno pokazuje Dunantova, može biti samo trač koji je prevladao, zbog čega dovodi u pitanje neke od tračeva o Lukreciji i Makijaveliju, pa čak i papi Aleksandru VI, koji je, iako ostaje bedno dvolično čudovište, ipak, na svoj način, ne tako loš otac.

Rizik u stvaranju istorijiskih romana je to što ljudi postaju muzejski eksponati, definisini odećom, nameštajem i smešnim rečima. Likovi Sare Dunant imaju seksualne odnose, vrše nuždu i imaju menstruaciju; prehlađuju se i pate od zatvora, znoje se kad imaju groznicu, tresu se kada im je hladno i češu kraste od boginja. Mudra upotreba 42 refrentna dela koja su navedena u bibliografiji romana, dozvoljava joj da nam ispriča šta su prostitutke koristile kao kontracepciju – „pripremljena flaša tečnosti, slačica i mast“ – i kako su ljudi čistili svoje zube – „krpom umočenom u ruzmarin i sirće“.

Priča se nastavlja kroz niz sjajnih scena koje uključuju morsku oluju, kugu, rođenje deteta i mnogih okršaja dok papa i njegova deca pokušavaju da pritegnu „kaiš Bordžija“ oko Italije. Ponovna interpretacija istorije i telesni realizam podsećaju na romane o Tjudorovima Hilari Mantel, i deluje da im odaje počast koristeći Makijavelija kao jednog od likova iz čije perspektive posmatramo stvari – oblikovano na način na koji je to Mantelova radila sa svojim ljigavim dvoraninom Tomasom Kromvelom. „U ime porodice“ se takođe preklapa sa Mantelinim istorijskim projektom u svom saosećajnom prikazu, kroz neuobičajeno nijansiranom portretisanju Lukrecije o tome kako je mogao izgledati život žene na dvoru, na čijem bi se odgoju i krvarenju carstva uzdizala i rušila.

Dunantova je ipak uspela da u potpunosti ostavi lični pečat u ovoj priči o najozloglašenijoj vladarskoj porodici Italije. Zadržavajući osećaj za zaplete i održavanje ritma iz trilera kojima je počela karijeru, prikazala je istoriju tako da je možemo videti, čuti i omirisati. Ostareli papa na svom brodu brine da „njegovo shvatanje istorije postaje zamagljeno unutar ubrzanog stvaranja sopstvenog mita“. Određujući istorijska zamagljenja i mitove tog vremena, romani Sare Dunant su očaravajuće istorijsko štivo. Njenom literarnom statusu nije potreban menadžment reputacije.

Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković