Mirjana Bobić Mojsilović je napisala horor. Ne klasični horor sa čudovištima, zombijima, serijskim ubicama i tome slično (iako bih volela da pročitam neku njenu zombi priču) ali sam posle čitanja njenog najnovijeg romana „Tvoj anđeo čuvar“ (prvog u izdanju Lagune) ostala sleđena i prilično uznemirena. I oduševljena.
„Tvoj anđeo čuvar“ je priča o ženi u najboljim godinama, aktivistkinji, feministkinji koja pronalazi alfa muškarca svojih snova (ali bukvalno), dok je bacala đubre – što je lep predznak ali i naklon pričama naših majka i baka da nikada ne bacamo smeće nesređene jer se nikad ne zna koga ćemo sresti.
Elem, ovde ništa ne podseća na horor, čak i ako se užasavate sentimentalnih ljubavnih ljiga jer Bobić Mojsilović piše duhovito, lepo i lako, sa dozom (auto) ironije, sve dok se ne ispostavi da je „Gospodin Savršeni“ zapravo ljubomorni primitivac, psihopata koji se hrani svađom, nabijanjem krivice, manipulacijom, pretnjama...
Upravo ta priča o patologiji, o inteligentnoj, obrazovanoj ženi koja je videla sveta, koja ima životnog iskustva i koja ostaje sa takvim čovekom, koja pronalazi izgovore za njegovo ponašanje, koja se odvaja od svih da bi bila njegova „žena“, koja pristaje na njegove ucene, na njegovo ljubomorisanje, koja to ljubomorisanje vidi kao znak ljubavi – e to me je užasnulo.
I lecnulo.
Zato što sam se pronašla u nekom delu svega toga, zato što je svaka od nas u jednom trenutku bila u nekoj manje ili više toksičnoj vezi i ostajala u njoj uprkos svemu zato što nam je tako bilo lakše, zato što smo se navikle a navika je čudo, zato što smo se bojale – njega, reakcije okoline, samoće, neizvesnosti, besparice, da nas niko više neće voleti, zato što smo vaspitane da ćutimo i trpimo, da nije pristojno svađati se, da treba da budemo podrška nekome ko „toliko radi“ za nas...
Elem, Bobić Mojsilović u ovom romanu šmekerski analizira jednu takvu vezu, iskreno pišući o svim dilemama, strahovima i izgovorima. Njena junakinja prolazi kroz čitav dijapazon emocija – od zaljubljenosti, opčinjenosti, sreće, zbunjenosti, besa i parališućeg straha da bi se sabrala i ponovo postala svoja – jaka. Jer je snaga ženskog roda.
(Kraj)
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik