Prikaz knjige „Transatlantik“ Koluma Mekena

Irski autor Kolum Meken do sada je napisao šest knjiga i zbirku priča, osvojio brojne književne nagrade uključujući i Nacionalnu književnu nagradu i nagradu Dablina IMPAC za svoj roman „Vrti se, veliki svete“, ali je ovo prvi njegov roman čija se radnja odvija u njegovoj rodnoj zemlji. „Transatlantik“ nam pokazuje da je vredelo čekati na to. Uvek precizan i upečatljiv u svojim opisima, i toliko u skladu sa svojim postavkama da deluje kao da dišu sa likovima, Meken otvara roman pripovedanjem tri priče smeštene u različite vremenske periode, a sve je u bliskoj vezi sa Irskom. On takođe stvara i snažnu sliku o tome kako muškarci i žene, bez obzira na to odakle kreću i gde se nalaze, mogu toliko želeti da ostvare naizgled nemoguće ciljeve da rado rizikuju sve, uključujući i svoje živote, kako bi postigli uspeh, uglavnom na novim mestima, daleko od „doma“. Uprkos svemu, svojoj prošlosti neće umaći.

Slika leta, koja se provlači kroz ceo roman, uvod je u događaj kojem svedočimo u Prvoj knjizi, smeštenoj u 1919. godinu. Džon „Džek“ Alkok i Artur „Tedi“ Braun, stvarni likovi, spremaju se da učestvuju na takmičenju i budu prvi ljudi koji su preleteli Atlantski okean bez zaustavljanja, za manje od sedamdeset i dva sata. Obojica su učestvovala u Prvom svetskom ratu, avioni su im oboreni i bili su zatvoreni, i žele da „zatru uspomene“. Obojica vole da lete „Vikers Vimijem“ i znaju svaki detalj njegovog dizajna. Nakon nekoliko prepravki, „koristiće bombarder u sasvim drugačiju svrhu: avionu će oduzeti rat, lišiti ga sklonosti ka pokolju“, i otvaraju čitav novi svet mogućnosti. Alkok i Braun se nadaju da će krenuti od Njufaundlenda i završiti negde u Irskoj.

Lokalna reporterka u kasnim četrdesetim Emili Erlik, koja je fiktivni lik, i njena sedamnaestogodišnja ćerka Loti, fotograf, postavaljaju mnogo pronicljivih pitanja pilotima i objavljuju najduže članke u novinama kada dva avijatičara krenu na put. Pre nego što su uzleteli, Loti je ubedila Brauna da lično preda Emilino pismo njenoj porodici u Korku. (Porodica Erlik će vremenom povezati sve vodeće priče romana, a pismo će postati motiv koji se dalje razvija). Od početka putovanja u avionu sa otvorenim kokpitom, čitalac je potpuno uključen u uzbuđenja i opasnosti – kako piloti pokušavaju da se zagreju uz pomoć žica na motoru, šta jedu, kako se uz pomoć zvezda orijentišu tokom noći, a u toku maglovitih dana koristeći instrumente – i sreću. Za Alkoka i Brauna: „Smisao letenja. Otarasiti se sebe. To je dovoljan razlog da se leti.“

Drugi deo se dešava u periodu između 1845-46. godine. Dvadesetsedmogodišnji Frederik Daglas, crni rob iz Sjedinjenih Američkih Država, pristiže u Dablin kako bi posetio svog irskog izdavača Ričarda Veba. Dočekuje ga grupa kvekera, metodista i prezbiterijanaca, a on im opisuje svoja iskustva sa broda, objašnjavajući kako je naučio da čita i piše i kako je uspeo da pobegne od svog gospodara, iako je, tehnički, još uvek rob. U Irskoj je jer je to zemlja Danijela O'Konela, Velikog oslobodioca, i on se nada da će se i Irci „otvoriti ka njemu“. Nada se i da će se „podići bar jedan šešir, a taj će šešir vremenom doneti raj. I on neće više biti rob“. Ali već na prvom koraku, tokom putešestvija kroz seoska područja, on otkriva koliko su Irci siromašni, kako im deca gladuju, majke mole da neko uzme njihove tek rođene bebe, usevi krompira propadaju, glad je na pomolu, dok anglo-irski zemljoposednici šalju većinu svojih proizvoda u inostranstvo zarad prodaje – i profita. Poznat kao „Crni O'Konel“, Daglas na kraju upoznaje svog idola, Danijela O'Konela. U Korku, on takođe sreće Lili, sluškinju, koja postaje pretkinja porodice Erlik, čije će članice godinama kasnije izveštavati o Alkokovom i Braunovom letu 1919. godine.

Treća priča u Prvoj knjizi, tokom dve nedelje pre Uskrsa 1989. godine, prikazuje nam gotovo nepremostive izazove Džordža Mičela, bivšeg senatora iz Mejna i sada specijalnog izaslanika Sjedinjenih Država u Severnoj Irskoj, dok on vrši veliki pritisak kako bi se obezbedio mir između Republike Irske i Severne Irske pre Uskrsa, jer je to krajnji rok koji mu je zadat. „U stanju je da vidi šest, sedam, osam strana svega toga, možda čak i više“, ali neće dozvoliti apsolutno nikakvo odgađanje. On „samo želi da to prizemlji“. Uprkos činjenici da svi znamo ishod, Mekenova opisna proza u ovom delu je toliko napeta da se knjiga ne ispušta iz ruku. Mičel izmamljuje simpatije dok pokušava da održi sve pod kontrolom i fokusira se na krajnji rezultat. Svi, takođe, moraju sačuvati svoj obraz.

Druga i Treća knjiga nastavljaju priče o životima članova porodice Erlik, predstavljenih u Prvoj knjizi – o Lili, sluškinji, i njenoj kćerki, unuci, praunuci, čukununuci i pra praunuku dok odlaze i vraćaju se preko Atlantskog okeana. Svi ovi izmišljeni likovi postaju učesnici nekih od više ili manje važnih svetskih događaja zajedno sa stvarnim likovima. Ponekad pokušavaju da urade stvari koje naizgled deluju nemoguće i vremenom otkrivaju gde je pravi „dom“ za svakog od njih. Kao i uvek, Mekenovi opisi daju potpuno novi život nekim veoma običnim događajima – „Siromašci su bili toliko ispijeni i bledi da su bili skoro sablasni.“ „Ona mi se sklupčala uz stopala kad sam sela za sto i obrisala noge o mesečinu na podu.“ „Uz ruševine kapele omotač čokoladice što se opire vetru i prazna vinska boca upotpunili su romansu.“ Prepun introspekcije junaka i izuzetno razrađenih tema, ovaj roman je predstavlja Mekena na njegovom inspirativnom vrhuncu. Kako sam kaže da početku Druge knjige:

... Ali ovo nije priča o jednom životu.
Ovo je priča o životima upletenim,
preklopljenim u sledu, što opet
ustaju iz groba za grobom.

Vendel Beri iz „Ustajanja“

Izvor: marywhipplereviews.com
Prevod: Dragan Matković