Prikaz knjige „Tebi šega što se zovem Donald“: Modri izlazimo iz života

Zbirka minijatura o Sarajevu, Sarajlijama, ratu i miru. Donald je stigao u Srbiju („Tebi šega što se zovem Donald“, „Laguna“ 2017), kao posrednik, preko javnog beležnika sarajevske zbilje, prozaiste, pesnika i novinara Ahmeda Burića, da ispriča autentične bosanske ratne i poratne priče, da u dahu, kao što će čitalac proleteti kroz ovo dragoceno štivo, izloži vlastitu životnu filozofiju.

Nenametljivo, iako će jedino on držati banku (takvu mu ulogu namenio autor), vazda blago zapitan i sumnjičav, ili, možda preciznije, rešen da ispriča jedino istinu, i sudi po meri vlastitog iskustva i promućurnosti. Poštujući one koji znaju više, koji ljudski vrede, držeći se, ‘ajmo reći, atavističke podele na raju i papke.

Tako će Donald, naoružan Burićevim pripovedačkim darom, obeležen nemačkim imenom, sin Nemca zarobljenog u „Drugom svetskom ratu“, krenuti da izučava okrutnu školu kaldrme i asfalta, mahale i korzoa, nepisana pravila i zakone tog, kazaće, „jezivog sporta“: „Realno, ti znaš kako je bilo prije oko mangupluka, zna se ko je ko i nema diranja u prave mangupe. Ko je imao slavu na ulici, zaradio je, nije tu bilo puno folova. Rat je tu zajebo stvari, jer tu ispliva svašta, nakih podgrijanih, nabijeđenih kompleksaša, preko noći dođe do kakvih para i slave, kretena svakakvih. Međutim, znalo se: pravih mangupa nije bilo puno, ali su bili pravi“.

Nudi ovaj temeljito osmišljeni posrednik čitateljstvu komprimiranu mahalsku etiku, sklonost ka naizgled suvišnim ornamentalnim detaljima, brižljivo negovani prezir prema šatro ratnicima, korumpiranim foteljaškim mudonjama, kroz čaršijsku šegu, taj spasonosni antidepresiv, ključ opstanka i tavorenja. Sve sa punim poverenjem u jedinog slušaoca svojih analiza: „Znaš šta mene najviše nervira kod raje? Što sad svi sve znaju, i kad je počeo rat i zašto, i ko je prvi kupio oružje i ko je prvi pucao i sve. Ja kad to čujem u kafani, ja platim račun i noga. Ko će to slušat, najradije bi frajeru šamar opalio, sjedio neđe u podrumu i pametuje tebi, znaš da vas u početku nije bilo pedesetorica, sviju u glavu sad mogu nabrojat, sanjam ih svaku drugu noć“.

A analize minuciozne i teške: „Nas su papci odradili. Zavazda. Sad opet čekaj tri generacije. Moja djeca, pa njihova djeca, pa možda nešto ispadne. Ako u međuvremenu ne pođe opet rat, pa se sve ponovo strovali u hendek. Vjeruj mi, ja sam se povukao da u Sarajevu više ne hodam Titovom, da ne gledam papke, oni vole đe je gužva, pa sve udaraju u raju, isto birvaktile, na Marindvoru, u luna-parku, kad smo se ono išli sudarat. Pa odma skontaš ko je papak, pa navališ na njega sa svih strana, ljudi modri izlazili iz onih autića. E, sad mi modri izlazimo. Al iz života“.

Ima šege, baš prave, ima imako malo dozirane jugonostalgije, za vremenima u kojima se gledao Valter: „Pa i poslije, si imao taj neki naboj, pa reprezentacija tamo zlatna, rukomet, košarka, vaterpolo, sve ovo đe ima prevare, jaka Juga ko beton, pa onda i oni bendovi, dobro, ti si vazda slušao one kretene, što gitarista udara dva tona a pjeva „ti znaš da tvoja soba ima četiri ugla“, dobro, kolko soba more uglova imat, al imao si osjećaj da je sve tvoje, dođe onaj Jura Stublić i „Film“, on tvoj, dođe „Leb i sol“, i on nekako tvoj, pa dođe i „Električni orgazam“, „igra rokenrol cela Jugoslavija“, pa i on tvoj, a malo ti i drago kad „Dugme“ napravi turneju pa sviju pokori, iako znaš da je to čobanska muzika, al nekako ti merak što svuđe imaš prolaz, eto. I to je taj osjećaj, odeš na more, mangup, svi te lože da pričaš ko „Top lista nadrealista“, pa glumiš budalu, al to sve prolazi“.

Tu se negde udenuo i legendarni Željo, sa legendarnim Švabom Osimom na klupi, a (Škrba – Berjan – Bajrić – Šaban – Vlado – Ćipe – Fićo – Oda – Kuna – Meša – Nikola), a proleteće kroz ovu ispovednu prozu, taman gde treba, i Branko Bauer, Slavko Štimac, Zimovanje u Jakobsfeldu, Kozara, Pape Sušić, jalijaši, mufljuzi, ali i raja.

Sve što je lepo ima kraj, kao da fatalistički konta Donald: „Znaš šta, ja što više mislim – a znam te, barabo, odma kontaš, nisi, vala, nešto ni mislio, mi smo rođeni u drugom vremenu i odgajani za život u njemu, nismo za ovaj vakat nikako. A u ovom današnjem šepamo ko u tijesnim cipelama“.

I novinari dobro prođoše, zvuči realistično, otkud li mu to, al’ zna Donald ko šta radi: „A kod vas, novinara, ne kontam šta, ba, čeprkate i đe treba i đe ne treba. Gledam onog Senada, stare mi, pitam se kako ga ko ne rokne, te objavi ovo, te objavi ono, te Kazani, te Ševe, te ko je na koga pucao, te ko je švercovao. Pustite, ba, to. Dobro, s tobom je je ko malo lakše, ti si finjak, kultura, ovo, ono, al se nekako zabrinem kad te gledam na televiziji, voliš sasut sve po spisku, a i neka, opet mi drago da neko od prave raje ima da smije reći ono što i ja mislim, a ne znam tako ko ti. Ma jelde, nisam ja papak, ostalo je još nešto u ovoj tintari“.

Ispisuje tako Burić, u logičnom nastavku svoje jednako vredne zbirke „Devet i po“ („Planjah“, Tešanj 2016, nema izdanja u Srbiji), svojevrsnu posvetu ljudima i ranjenom „Gradu“, prilično hrabru, jer, ustvrdio je još ranije, „niko, nije toliko ovisan o urbanoj mitomaniji kao Sarajevo i Sarajlije“. Teško je, fakat, s njima se nadmetati u pripovedanju, a Burić se odvažio.

Došao, eto, u zavičaj Opsade književni lik Donald, nešto dobro, posle svih stvarnih imena uglednih protuva (da l’ je to osveta neka, zimski dan bez struje – jedan papak), posle naramaka njihovih kupusara. Došao tek da ispriča kako je bilo i kako je sada. Dobrodošao, u pravo vreme.

Autor: Bojan Tončić
Izvor. Danas