Prikaz knjige „Svaka porodica ima svoju priču“: Zašto nasleđujemo probleme svojih roditelja?

Psihoterapeutkinja i autorka bestselera Džulija Samjuel istražuje kako trauma i anksioznost mogu da se prenesu sa generacije na generaciju kroz izuzetno emotivne studije slučaja.

Sećam se da mi je majka još davnih dana rekla da je najbolje ne postavljati pitanje „Kako si?“. Kada zapravo razmislite o tome, shvatićete da većina ljudi izbegava da dâ tačan odgovor na ovo pitanje (i iz čiste pristojnosti kažu da su „dobro“).

U knjizi „Svaka porodica ima svoju priču: Kako nasleđujemo ljubav i gubitak“, u kojoj se nalazi osam studija slučaja o porodičnim odnosima, kada psihoterapeutkinja Džulija Samjuel jednom prilikom pita Arčija, čoveka u pedesetim sa tumorom na mozgu kome je rečeno da mu je ostalo još manje od godinu dana života, kako je, on je „blago“ podseća da je „neosetljiva“ – zbog čega ona počinje da se preispituje. Džuliju Samjuel čini izuzetno simpatičnom terapeutkinjom i spisateljicom njena neobična spremnost da prizna svoju grešku, da ne deluje nedodirljivo ili preterano autoritativno. Ona je sjajan slušalac, ali je isto tako izuzetno iskrena – povremeno priznaje da njena osećanja ne mogu da pariraju onome čemu prisustvuje. Njena ljupka i veoma osetljiva ličnost prožima studije slučaja koji su sabrani u ovoj knjizi.

Knjige Džulije Samjuel su postali bestseleri delimično zbog toga što su prožete nadom. Za nju bi se moglo reći da je optimističan realista – čak i onda, ili naročito onda, kada su priče koje beleži sumorne. Fokus njene treće knjige je na izuzetno fascinantnoj temi – kako se „nerazrešeni stresori jedne generacije mogu preneti i tako intenzivirati dnevni pritisak života za sledeću generaciju“. Dobro je poznato da je Džulija Samjuel član porodice Ginis i da je bila prijateljica princeze Dajane, ali odlučila je da otkrije u svojoj knjizi da je poreklo njenih roditelja bilo jedna od „velikih privilegija i brojnih trauma“, koje su uspeli da prežive samo oni najzdržljiviji. „Kako se ispostavilo, bilo je to savršeno za formiranje jedne psihoterapeutkinje“, olako dodaje.

Za studiju je pažljivo odabrano osam porodica. Razlikuju se po etničkoj pripadnosti, seksualnosti, ekonomskim prilikama i problemima: razvod, smrtni slučaj, istopolni brak i usvajanje dece, zavisnost, „sindrom praznog gnezda“. Izbor na momente deluje šematski (da li je to do odluke izdavača?), što nikako ne umanjuje magiju i dar ove autorke. Ona pokazuje da ne postoji nijedno porodično stablo koje nema čvornatu osnovu. Porodice su „neuredne, haotične i nesavršene. Tamo gde najviše volimo i marimo, ujedno bivamo i najviše povređeni...“ Podseća nas i na sledeće: „To je jedna od zamki porodice: ona je jedina veza koju ne možemo da napustimo, koliko god to želeli“.

Objašnjava i kako su se porodice promenile: „Nove porodice obuhvataju one sa jednim roditeljem, porodice sa očuhom ili maćehom, poliamorne porodice, proširene, i pomešane porodice sazdane od para, dece koju njih dvoje imaju zajedno i dece iz njihovih ranijih veza.“ Najnovije istraživanje deluje izuzetno otrežnjujuće: u SAD se razvod među parovima starijim od 50 godina udvostručio u poslednjih 20 godina, 5% braće i sestara je u potpunosti otuđeno, a 23% jedva razgovaraju jedni sa drugima. A tu je još jedno zapanjujuće novo otkriće da „svi mi brinemo više nego prethodne generacije, pogotovo za našu odraslu decu“.

Moj muž, koji je Jevrejin, voli da ispriča ovaj jevrejski vic: „Ako se ne brineš ni zbog čega – trebalo bi da se zabrineš...“ Džulija Samjuel briljantno piše o brizi, a posebno o tome kako roditelji odrasle dece nastavljaju da brinu o njima. Sjajno je što ukazuje na tiraniju pametnih telefona koji obaveštavaju roditelje o „svakoj sitnici“ i „hrane petlju anksioznosti“. Bilo mi je drago što ističe paradoks kako biti blizak sa svojom decom, uz dopuštanje da imaju svoj prostor. Autroka podstiče na to da se odbace očekivanja. Smatra da, ukoliko njihova odrasla deca imaju poverenja u njih, roditelji imaju veći uticaj nego što bi mogli da pretpostave. U izuzetno dirljivom poglavlju ona upoznaje Bergerove, ultraortodoksnu jevrejsku porodicu, čijih pet generacija predvodi Kati, žena koja je preživela Holokaust. Samjuelova istražuje kako se trauma prenosi na potonje generacije i potpuno je šokirana Katinom pričom i impresionirana celom porodicom. Jer briga je sigurno nešto što može da se nasledi.

Od samog početka Džulija Samjuel naglašava da terapija ne mora da bude nešto strašno teško za postizanje: „Za nekoga ko koristi vreme kao barijeru za traženje terapije, napomenula bih (sa osmehom) da ona traži manje vremena od gledanja serija na televiziji“. Takođe, podseća čitaoce na moć pokajanja. Koliko je, na kraju krajeva, potrebno vremena da se neko izvini? Arči posebno razgovara sa svakim od svoje odrasle dece i izvinjava se za sve ono loše što je učinio kao njihov otac, a svako od njih izveštava o transformativnom efektu tog razgovora na njihov odnos sa njim.

S vremena na vreme elegantno zaokružena poglavlja Džulije Samjuel podstiču tračak sumnje. Da li je uvek potrebno još vremena? Ona zaključuje: „Teška istina je da možemo da sredimo samo ono sa čim se suočimo.“ Čekala sam da doda da postoji još teža istina: da se ne može sve srediti. Međutim, Džulija Samjuel teži tome da život učini boljim i shvatam da, baš u ovom trenutku naše istorije, ništa nije važnije od toga.

Autor: Kejt Kelavej
Izvor: theguardian.com
Prevod: Kristijan Vekonj