Prikaz knjige „Slejdova vila“ autora Dejvida Mičela: zaronite u borbu besmrtnih

Romani Dejvida Mičela su prepuni događaja međusobno povezanih po značenju, ali ne i uzročno-posledično (po principu bezuzročnih povezanosti) ‒ da upotrebimo opis sinhroniciteta koji je dao Karl Jung. Likovi iz jednog romana iskrsavaju u sledećem. A to je slučaj i sa slikama i idejama.

Najpoznatiji i najambiciozniji roman ovog autora je „Atlas oblaka“ (2004), skup isprepletanih priča koje vešto klize između različitih vremenskih epoha i karaktera. Posle ovog romana stiče se utisak da ne postoji ništa što ovaj pisac ne može da uradi. Intelekt, osećajnost, pripovedačka snaga – kada otvori svoju mađioničarsku torbu punu trikova, iz nje se svašta izlije.

Mičelov tanak novi roman „Slejdova vila“ neka je vrsta nastavka prethodnog, „Nevidljivi sati“, mada je možda sličniji dobro promišljenoj fusnoti. Prvi put je ugledao svetlost dana kao kratka priča „The Right Sort“, koju je autor objavljivao kao niz odlomaka na Tviteru. Izrasla je u nešto više.

Na makronivou, „Slejdova vila“ nas ponovo uvodi u bitku između dva tabora besmrtnih bića. Jednu grupu sačinjavaju duševni vampiri; ljudi moraju umreti da bi oni živeli. Druga je neuporedivo prijatnija.

Na mikronivou, ovo može biti i zabavno, na jedan pakostan način. Par besmrtnih blizanaca, Džona i Nora, nastanjuju ‒ ili barem tako izgleda ‒ ogromnu ruinu u centru Londona, kojoj se može prići samo kroz mala metalna vrata, iz sporedne uličice. Ova vrata se veoma retko otvaraju, a kada se otvore, kroz njih prolazi žrtva.

Jednom kada pronađu dušu koja im je privlačna da je posisaju, blizanci je dele kao da je nekakav milkšejk u koji su ubacili dve slamčice. Komentarišu i kakvog je ukusa. „ Ako se zasoli očajem u poslednji čas, ukus duše poprima jednu prijatnu, sirovu nijansu “, kaže Džona.

Nakon što su ubili policajca mangupa i udahnuli njegovu dušu, „ Blizanci hukću i tiho ječe kao džankoze kad se ubodu pa droga uđe u krvotok “. U momentu kada je policajac video nešto sumnjivo, bilo je prekasno da se bilo šta kaže.

Priča „Slejdove vile“ je ispričana u pet poglavlja, između kojih je po devet godina razmaka. Prva se dešava 1979. a poslednja 2015. godine. U svakom poglavlju, žrtva ulazi na posed. Normalci nisu prihvatljivi. Blizancima su potrebni ljudi„obdareni“  jakim „parapsihološkim darovima“.

Mičel vodi ovu knjigu u neke veoma mračne predele. Jedan od likova je prisiljen da na najsuroviji način shvati da je patnja mnogo gora ako je neko koga volite nestao, nego ako je ubijen.

„Bol je amputacija“, kaže ova žena, „ ali je nada neizlečiva hemofilija: samo krvarite i krvarite. Kao Šredingerova mačka unutar kutije koju nikada, baš nikada ne možete da otvorite.“

Mičel je, bez obzira na sve, autor čija priča teče i koji i te kako ume, kada to želi, da bude duhovit. Teško je biti strog prema romanu u kom je jedan od najsimpatičnijih likova mlada žena po imenu Seli Tims, što je nesumnjivo omaž pevačici veoma uticajnog britanskog pank benda „Mekons“.

Kako knjiga sve više napreduje u razradi priče o duhovima, Mičel je dovoljno mudar da svojim likovima povremeno dozvoli da se narugaju na svoj račun. „To meni sve zvuči pomalo kao iz 'Da Vinčijevog koda'“, kaže jedan od likova. Ili: „Ono što ja vidim jeste da količina gluposti raste.“

„Slejdova vila“ je Mičelov najkraći i najpristupačniji roman do sad, i niste u obavezi da pročitate „Nevidljive sate“ da biste ga shvatili. Čitaoci koji se prvo uhvate za ovu knjigu će, međutim, samo jednim (malim) delom uvideti talenat ovog pisca. To vam je kao kad u pozorištu dobijete loša mesta i ne vidite celu scenu.

U romanu „Atlas oblaka“ Mičel je napisao: „Moć, vreme, gravitacija, ljubav. Sve najmoćnije sile su  nevidljive“. Strah, takođe, pripada tom spisku.
 
Autor:  Dvajt Garner
Izvor: nytimes.com