Prikaz knjige „Skelig“ Dejvida Almonda

Ovo je predivna, izuzetno emotivna priča o dečaku koji pomaže anđelu i zauzvrat biva nagrađen.

Ali to nije običan anđeo. On je ogavna izgužvana vreća buva, skitnica valjda, koju Majkl pronalazi u zabačenom uglu svoje zapuštene garaže. Hrani se paukovima koji gmižu po njemu i ostacima miša koji se raspada u tegli pokraj njega.
 
„Pomislio sam da je mrtav. Sedeo je ispruženih nogu i sa glavom koja je bila naslonjena na zid. Bio je prekriven prašinom i paučinom kao i sve unaokolo, a lice mu je bilo mršavo i bledo. Mrtve muve popale su mu po kosi i ramenima. Osvetlio sam njegovo belo lice i crno odelo.“
 
Majkl se nalazi u napetom emotivnom stanju. Njegov život je trenutno „na leru“ dok on i njegovi roditelji čekaju da vide da li će njegova sestra, beba rođena sa oštećenim srcem, preživeti. U ovom izrazito osetljivom stanju Majkl i njegova nova prijateljica Mina preuzimaju na sebe teret staranja o ovom odrpanom stvoru i Skelig, jer to mu je ime, se oporavlja ostacima kineske hrane.
 
Pošto je priča napisana u prvom licu, gotovo da ima snagu ispovesti:
 
„Već je svanulo kada sam ustao i na prstima otišao do njihove sobe. Njena kolevka se nalazila kraj njihovog kreveta. Ležali su i spavali čvrsto držeći jedno drugo u zagrljaju. Pogledao sam bebu. Zavukao sam ruku ispod prekrivača i dodirnuo je. Osetio sam kako joj srce brzo kuca. Mogao sam da čujem tanušni zvuk njenog disanja i osetim kako joj se pluća dižu i spuštaju. Primetio sam da je tu toplo, kako su joj meke kosti i kako je sićušna. Na vratu joj je ostao trag mleka koje je povratila. Pitao sam se da li će umreti. Toga su se i plašili u bolnici. Pre nego što su je pustili da dođe kući, bila je u staklenom odeljku sa cevčicama i žicama koje su bile zabodene u nju, a mi smo stajali okolo i buljili kao da je u akvarijumu.

Izvukao sam ruku i ponovo je ušuškao. Lice joj je bilo mrtvački bledo, a kosa crna i bez sjaja. Govorili su mi da treba da se molim za nju, ali ja nisam znao kako..

'Požuri i, ako već mora, ojačaj', prošaputah. “
 
Činjenica je da je Majklu potrebno lečenje koliko i njegovoj sestrici, i zauzvrat što je pokazao nežnu brigu i staranje prema Skeligu, Skelig pomaže tihoj, očajnoj porodici.
 
Da li je Skelig anđeo? Bez sumnje ima formu anđela. Dok se oporavlja, uz negu Majla i Mine, njegova krila se otkrivaju a lice mu postaje mlado i prelepo. Još uvek živi samo na hrani koju mu donose:
 
„Kad mi se nasmešio, osetio sam njegov zadah, miris onoga što su mu sove donosile da jede. Bilo mi je muka. Njegov dah podsećao je na dah životinja koje se hrane mesom ili drugim živim bićima: psa, lisice, kosa ili sove. Ponovo mi je stegnuo ruku i nasmešio se.“
 
Možda je to ključ njegovog identiteta. Možda Skelig živi samo na ljubaznosti koja mu se ukazuje. Uzimajući odvratan oblik koji će odbiti većinu nas, on može prepoznati i uzvratiti nežnost koja mu je ukazana. I tako, on će jesti otpatke kineske hrane koju Majkl poručuje, sa istim užitkom kao i miša kojeg mu je donela sova.
 
„Da li ljubav može da pomogne da se neko oseća bolje?“, pitao je Majkl doktora MekNabola u bolnici. Pa, mislim da je ova knjiga prodrla u samu srž tog pitanja.
 
Autor: Džil Maršal
Izvor: readingmatters.co.uk