Prikaz knjige „Sedef-magla“: Žena koja se usudila da puca na kralja

Dok sa nestrpljenjem čekamo da se na malim ekranima pojavi serija „Sumpor“ (rađena po uzoru na ovu knjigu), možemo prvo da se natenane posvetimo romanu „Sedef-magla“ Dragoljuba Stojkovića, koji je potpisao scenario za film „Što se bore misli moje“.

Sama knjiga nas na početku odvodi u poslednje decenije 19. veka, tačnije u 1882. godinu, kada je Jelena Ilka Marković pokušala da ubije kralja Milana Obrenovića kako bi osvetila muža, nepravedno streljanog zbog navodnog učešća u Topolskoj buni. Istkan poetskim stilom i izuzetno bogatim rečnikom, kojim neprestano oduševljava čitaoca u bukvalno svakoj rečenici, ovaj istorijski triler prebacuje nas potom u 1889. kada je kralj abdicirao u korist maloletnog princa Aleksandra.

Detaljno nam i vrlo realistično opisujući ne samo rad policije i mrtvozornika, već i nestabilno stanje u zemlji pod namesništvom, Dragoljub nas upoznaje sa šefom beogradske policije Đorđem Čogurićem, dajući i njemu i ostalim, čak i sporednim likovima vrlo živu i upečatljivu karakterizaciju. Đorđe istražuje dvostruko ubistvo: neke neznane devojke i momka, naslednika bogate porodice Bajić koja je u srodstvu s Obrenovićima. Jedini nerazrešeni slučaj koji je imao u karijeri na zalasku bila je smrt upravo Ilke Marković, koja je takođe bila rođaka Bajića i kao devojka nosila njihovo prezime. Bajićevo ubistvo istovremeno, kao prijatelj njegovog oca, istražuje i propali advokat iz Zemuna. Ko je ubio knjaževog praunuka?

Treća nit radnje prati ni manje ni više nego Branislava Nušića kojeg otac pokušava da izvuče iz hapsa u kojem je završio zbog pisanja protiv vlasti. Tu nit pisac zgodno koristi da nas upozna s tadašnjom političkom klimom (punom javašluka i korupcije) i stanjem u zemlji. Nušić trune u istom zatvoru u kojem se svojevremeno, navodno ubila i Ilka, za koju saznajemo da su je simpatisali i Nušić i Bajić. Štaviše, Nušić je upravo njoj, nakon neuspelog atentata, posvetio pesmu „Sedef-magla“:

Vrisnu puška, digoše se vrane, crni vetar viju crnim krilom,
U prazno je udarilo tane, sedef-magla gde je srce bilo.

U kakvoj su to vezi bili Ilka i Bajić? Da li je Ilku ubio neko ko je želeo da zataška čitav slučaj? Da li su, imajući na umu veo tajne kojim je čitav slučaj prekriven, u sve umešani i najviši krugovi, pa i sama kruna, ili je reč o nekoj zaveri? Sve su to pitanja na koja ćemo dobiti odgovor na kraju ovog romana, gusto istkanog poput zamršenih britanskih detektivskih priča smeštenih u mutnu tamu viktorijanskog doba: jedina razlika je to što se ovde radnja odvija u tmurnom mulju dunavskih obala čvrsto uvijenih u neprozirnu sedef-maglu, ispisan rukom domaćeg majstora jeze i nenadmašnih atmosferičnih opisa.

Za kraj moram da primetim da je Laguna ovog leta i jeseni izdala nove knjige čak četiri fantastična domaća pisca – Mladena Nestorovića, Mirka Demića, Milana Ružića, a sada i Dragoljuba Stojkovića – između kojih se mogu povući vrlo uočljive sličnosti: sva četvorica briljantno barataju jezikom, uprežući ga vešto u mehanizam svoje mašte kako bi služio njihovom nadahnuću, vokabular koriste istančano i filigranski poput pletača srme, i pritom sva četvorica poseduju nepobitnu autentičnost zasnovanu na talentu kakav sudbina daruje samo odabranima!

Autor: Miroslav Bašić Palković