Nakon „
Godine bez proljeća“
Adnana Repeše, Laguna nam donosi još jednu knjigu koja nas vodi na gorki put u devedesete u samo grotlo ratnih dešavanja u Bosni. Nagrađivani bosanski pisac, pesnik i esejista
Elvedin Nezirović, poznat po svom društveno angažovanom radu, novim, četvrtim po redu, romanom „
Sandro“ ustoličuje se na mestu vodećeg hroničara mostarskih dešavanja, pošto je i radnju ovog dela smestio u svoj rodni grad, prateći dečaka ostavljenog samog u gradu u kojem su upravo zahujali vetrovi rata donoseći sa sobom miris smrti, stradanja i beznađa. Elvedin je za Lagunu pre ovoga izdao i knjige „
Boja zemlje“, „
Ništa lakše od umiranja“ i „
Ono o čemu se ne može govoriti“.
Uz nadahnute i vrlo poetične opise mesta radnje kojima lako uspeva da dočara atmosferu u svakoj sceni, naš narator se priseća svog najboljeg druga Sandra s kojim je provodio detinjstvo u Mostaru pre nego što će ga Hrvati, iako ih je bilo manje u tom gradu nego muslimana, pripojiti svojoj Herceg-Bosni. Sitan, s deformisanim očnim kapkom, Sandro u njemu izaziva sažaljenje, ali se sprijateljuju pomoću onoga što je pre rata deci bila omiljena zanimacija – pomoću fudbala. Sandro je voleo da šuta loptu o zid obližnje zgrade, pre nego što će biti ispisan ustaškim i fašističkim sloganima (knjiga nam povremeno ilustruje scene fotografijama kao dokazom da se radi o istinitoj priči). A možda ih je povezalo i to što su obojica poticali iz disfunkcionalnih porodica. Obojica su pripadali onim generacijama kojima je biti Jugosloven već bilo genetski urezano u identitet, te nisu znali za razliku u veri i nacionalnoj pripadnosti. No to se ne može reći i za starije naraštaje zbog čijih će verskih netrpeljivosti ove mlađe kasnije platiti najgoru moguću cenu, kada usred rata ostanu bez detinjstva, mladosti, zemlje i domova, kada čovek „postane apstraktna jedinka svedena samo na svoje nacionalno poreklo“.
Upoznajući nas sa Sandrovim precima i familijom, što radi na duboko intuitivan i pronicljiv način, Elvedin pokazuje majstorski izbrušeno umeće oslikavanja ljudskih karaktera, ali i razdoblja kroz koja je stara komunistička zemlja prolazila. Upoznaje nas s ljudima koji su, živeći u njihovoj okolini, bili glavni ili sporedni likovi na pozornici njegovog i Sandrovog detinjstva i ne znajući da će u dečijem pamćenju ostati trajno urezani kao junaci kakvog romana. Tako se usputne priče o njima pretvaraju u kratke crtice koje svedoče o sivilu stare domovine, ljubavi, smrti i nepravdi života. Neke od tih priča podsećaju nas da se u životu često sve vrti ukrug i da se uticaj gena ne može izbeći, te tako i Sandro, kao dete razvedenih roditeja, ne pronalazi uspeh u braku i roditeljstvu.
Priče se ređaju vremenski neusklađeno, onako kako se i sama prisećanja čoveku često javljaju u glavi bez ikakvog logičkog redosleda, te njemu samom ostaje da poveže zamršene niti uspomena. Ali bitno je da su sva ona, uz sve anegdote u ovoj, nazovimo je – memoarskoj priči, upečatljiva i dugo ostaju da odjekuju u glavi čitaoca.
Autor: Miroslav Bašić Palković