Prikaz knjige „Ruski prozor“

U „Ruskom prozoru“, bar u njegovom prvom delu, autor nastavlja opsesiju ispovesti (u istom gradu, prema istoj majci) ali ovog puta ne tražeći odgovore, koji su u Danijelovoj konačnici nesumnjiv i nepomerivi kanon. Deo omnibusa, u prvom vagonu voza koji hita dolinama samorazaranja zarad osvešćenja, a pod oznakom „ruski prozor“ („ruski prozor je otvor za ventilaciju, prozor u prozoru, nalazimo ga u Sibiru, ali u krajevima gde zime hladne. U mom romanu neki junaci pokušavaju da izađu iz sebe, da se za trenutak pogledaju očima drugog, da sagledaju neke neostvarene mogućnosti. Jer, i propušteno je biografija“) nažinje se u lutanju po polju propuštenih šansi. Svi su nedolasci na tapetu, pogrešna skretanja, napuštene pozicije, iznevereni odlasci, i vreme je za konačni račun. Impuls je pozicija pasivnog posmatrača okoline u kojoj se ne učestvuje, već razgovorom pokušava sakupiti ono što je nemarom rušeno, a uobraženjem svedeno na konačni čin.

Biće da je ovo najličnija Velikićeva knjiga, u kojoj se autor ogoljava do gole kože. U ispresecanom stilu kratkog fragmenta poput biografske beleške, „zapisi“ su omaž porodici i odrastanju, sagledani iz prohujalog vremena koje se iz nemoći osnažuje nečim što je nekad bilo jako i osokoljeno. Velikić verovatno na ovom mestu prvi put počinje da se zanima „temom majke“ kao često zaboravljenog a tako prisutnog stuba kuće, familije i detinjstva. U Danijelovoj glavi ponovo se ispituje majčin duh. „Čitavog života radila sam nešto drugo, nikada ono što sam želela“; „ja sam rob ove kuće. Kad se jednom otisneš u pogrešnom smeru, to te nosi kao reka, i ništa se više ispraviti ne može“, liči na običnu ženu, koja se zbilja i posvetila običnom životu koji ju je, bezmalo, satreo. Ali, kao docnije i u Isledniku, pisac ne vidi samo robinju tuđih interesa (lako se može biti i rob svojih, vlastitih, „bubica“!), već savet i svetionik na pustom moru, beskrajne pučine koja bi imala simbolizovati nemilo snalaženje po pustinji zvanoj egzistencija. Reč majčina nekad je uzimana kao suvišni začin, nešto što će pokvariti apetit u glavnom jelu, a ponekad je odudarala svojom zamornošću u učestalosti: razmak u godinama i (ne)imanje više doživljaja činio je svoje. Ali sad, u starosti koja odudara, portret majke se ponovo vraća u orbitu. Ponovo lebdi ona njena simetrija kojom je udešavala svoje ropstvo. Vidi kako iznova i ponovo raspoređuje materijal, čineći od prethodnog dana isti a novi sat. U jasnoj i omeđenoj rutini koraka.

Dosta je biografskog i u prvom i u drugom delu knjige, i ako nepotvrđeno, da se povezati. Pominje se otpravnik vozova („deda“ spaja i realnost i fikciju), pomorski kapetan, literatura koja se čitala u dečaštvu (Karl Maj, Ferenc Molnar). To će verovatno prijati biografima, ali to je tek dekor i uvod za primarnu pozornicu. A na njoj se prema viđenju nekih drugih kritičara, odvija se istančan osećaj za duhovitost. Bez dvojbene ograde Velikić prilazi svakom karakteru koji stvara, vaja ga i rastvara sa požudnom odanošću prema vivisekciji potisnutih strahova i neslućenih vrlina. „Ta dobra doza inteligentne i stišane duhovitosti podupire simbolički plan motivacije“, koja se najviše primećuje u odnosu između likova, za svoje namere dodatno oslobođeni bilo kakvih pritisaka koje bi imala da im servira eventualna ljubomora, zavist ili skriveno u ljudskom katalogu prevara i zavera. Nastavak autentičnog stila vidi se i u smislu „za životni detalj koji prikazuje i priziva sa gotovo šamanskom moći materijalizacije, bilo da je u pitanju predmet, kuća, terasa ili gradska ulica, trg gledan s prozora, ljubavni par koji promiče niz kej...“  Sve oživljava naprečac, budi se i racvetava i oči čitalaca ako imaju dobar opseg opažanja mogu da primete da je svaki vredan hvale opis u stvari plod onoga što se kroz nerve upilo i kroz čula počelo izražavati.

Danijel, promašeni muzičar spaja se sa Rudijem, promašenim glumcem i svojim pomagačem (šeta ga u invalidskim kolicima), ne samo u tom karijernom elementu koje ne mora biti posledica (ili odsustvo nje) nečijeg truda (opelo zaslužuju spoljašnje okolnosti), već i u odnosu koji imaju prema onom istom prozoru. „Naime, muzičar Danijel koji pravi invetar svog života otvara prozorče pokušavajući da pobegne iz sebe, kao iz zagušljive sobe, i sretne sve propuštene životne mogućnosti. S druge strane, mladi Rudi Stupar tek treba da uđe u prostoriju iz koje pomenuto prozorče jedini izlaz. Mora da vidi čitav niz mogućnosti koje pred njim stoje. Danijel sabira propuštene mogućnosti, a Rudi ih vidi pred sobom, očajnički se trudeći da ih sve proživi.“  Jasno, nisu za sve izlazi zatvoreni. Još nije kasno. Za pravo otkriće, ono iskonsko, ni ne može da bude, jer saznanje uvek stiže na vreme, ma i milelo i saplitalo se o naše iluzije da smo sve u pravom trenutku okončali i završili.

Rudi se od kad zna za sebe ‒ traži. Ne razlikuje se od ostalih ni u jednoj meri, ali već od samog početka vidi sebe kao neshvaćenog a odabranog, neostvarenog a čoveka s misijom kojeg naročite okolnosti stavljaju na test koji će ga za uspeh spremiti. Ali ništa ne ide tako lako, i otkrivanje smisla ne ide uvek autoputevima. Preostaje da se u vidu jednog kunstlerroman-a ispita suština. Da se u zakučenim odajama neprilagođene želje napipa bar jedan ostatak zdrave i hrabre prirode. Rudi se mora sam za sebe pobrinuti.

Dokučiće sebe na putu, baš onako kako je to činio Džon Kjeruak. Vetropir, s nešto malo mozga nagnaće u odiseju, za pristupnom obalom svoje Itake. Možda je ovo i neki novi Čarnojević, doduše u drugačijoj vrsti opaženog, u savremenom problemu našeg veka: novoj vrsti otuđenja i apatije, u eri globalizovanih medija i olakih i na obaraču brzih osuda. Nesnađenost kao fatamorgana, i udvojeni oblik nestabilne ljušture koja ipak postoji, i uvrežene strepnje od nestalnog, koja je tu, leluja, ali s pretnjom da će zavladati. Emocija je visoka, senzibilitet na vrhuncu, pa je i Crnjanski prizvan kao Velikićev predak.

U poetici gradova (Budimpešta, Minhen, Hamburg) Rudi će sebi morati priznati neke stvari. Čovek mora sam sebi odgovarati (i za sebe), i jedino su naši postupci odraz onoga što odjekuje u našem prisustvu ili odsustvu. Igra se igra ako je mi želimo, i jedino ako dopustimo da budemo uvučeni u koloplet stranih zamisli trpećemo tuđi uticaj. A on nije urođen, ni nama srođen, i ne tipuje na arhetipove. Potrebno je izgraditi stav i zauzeti lično mišljenje koje će označiti naše prisustvo u društvu. Ili kako kaže Bogdan Tontić, jedan od likova ove knjige: „Ne valja samo sa sobom se mimoići, nikada se ne suočiti. Rekoh ti, zajebi hronologiju, sve što ne dobiješ na početku čeka te na kraju, sve što zgrabiš preko crte moraćeš dvostruko da platiš“. 

Autor: Ivan Đurđević