Prikaz knjige „Psovanje publike“: Sivi dom

Peter Handke jedan je od najznačajnijih pisaca nemačkog jezika i savremene svetske književnosti.

Pisac stotinak knjiga, romana, pripovesti, drama, poezije, eseja i filmskih scenarija; autor više filmova, i koautor i saradnik u mnogim filmovima Vima Vendersa.

Dobitnik brojnih nagrada, između ostalih Ibzenove i Nobelove. Potonja mu je dodeljena 2019. godine. Kod neliterarne belosvetske publike izazvala je brojne kritike.

Handkeov prvi roman „Stršljenovi“ i prva drama „Psovanje publike“ objavljeni su 1966. Slede romani „Golmanov strah od penala“, „Nesreća bez želja“, „Kratko pismo za dugi rastanak“, „Levoruka žena“, „Spori povratak kući“, „Ponavljanje“, „Još jedanput za Tukidida“ itd. Njegovo pero nikad ne spava. Od 1990. pretežno živi i radi u Francuskoj.

Moram da pomenem briljantnog i vernog Handkeovog prevodioca Žarka Radakovića, koji je autorov ciklus bavljenja pozorištem, započet davne 1966, pažljivo prepolovio, hirurški, i objavio u Laguninom izdanju „Psovanje publike“. Iako su devet Handkeovih komada preveli drugi prevodioci, on je urednički napravio izvanredan izbor iz pozorišnog opusa, nezaobilazan u današnjem vremenu.

Jasno vidimo da autor u težnji da popravi pozorište koje se s vremenom pretvorilo u monstruma, pokušava da ga oživi, ostavljajući ga bez klasičnih pozorišnih atributa – igre, imitacije, hora, glumaca, dijaloga, publike, dres koda, kompletnog unutrašnjeg ustrojstva.

Došavši kao sedamnaestogodišnjak u grad, Kaspar je znao samo jednu rečenicu, čime postaje „naučni kuriozitet: skoro odrastao čovek bez jezika i spoljašnjih uticaja, (tuta-muta) p.a, tabula rasa na kojoj su društvo i njegove elite mogle da pišu nekažnjeno“. Kaspar je poželeo da se kroz jezik približi drugima, svojim krotiteljima, huliteljima. To je prirodna ljudska potreba – majmunisanje, imitacija. Kritičari su je definsali „govornim mučenjem“. Tortura kakva se lako preslikava na svakodnevicu.

Komad Psovanje publike je revolucionaran. Handke u njemu ne koristi pozorišni jezik kakav je primenjivan još u antičkom dobu i amfiteatrima pod otvorenim nebom. Kao totalna imitacija života. Nema iskonskih pravila, ni klasične igre, ni klasičnog uticaja kakvi su postojali od Eshila ili Šekspira.

I ne vređa Handke publiku sočnim psovkama, on hoće da je probudi, ukidajući bučni, a bezvredni životni motor. Besmislen jer ništa ne pokreće. Da je dobronameran, dokazuje nastavak promišljanja na ovu temu u komadima Predskazanje, Samokažnjavanje i Pozivi upomoć. U audio-komadima govor zamenjuje ostala poznata pozorišna sredstva.

Kao pozorišni pisac ide u svim pravcima, kao amfibija, i u suprotnom, izbacujući video, vizuelni komad predviđen za gledanje, „čas tokom kojeg nismo znali ništa jedni o drugima“, stvorivši gluvonemo pozorište, pozorišnu tišinu sa dna okeana.

Smeje se i samome sebi napisavši originalno na francuskom Zašto kuhinja? i Lepi dani u Aranhuezu, pa ih prevodi na maternji, dokazujući koliko se može izgubiti u prevodu.

Handke i u svojim najradikalnijim i najrevolucionarnim komadima oslanja se na pozorište apsurda, avangarde, intelektualno pozorište i standardni pozorišni jezik igre, intenzivne imitacije života, ne vređa publiku, čak i kada to eksplicitno čini. On hoće da popravi, kao obućar staru ali udobnu cipelu, pozorište koje je izgubilo smisao i ulogu ovna predvodnika u odnosu na stvarni život. Jer pozorište ne treba da bude bolnica.

Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres