Prikaz knjige „Posle apokalipse“: Od apokalipse do eshatologije

U ova apokaliptična vremena, koja su prevazišla i ona deridijanska – out of joint (iščašena), desila se i filozofska studija Srećka Horvata „Posle apokalipse“.

Sam naslov nove knjige filozofa Horvata izaziva čuđenje jer predstavlja, barem se tako čini na prvu loptu, svojevrsan oksimoron…

Kako uopšte zamisliti nešto posle apokalipse sem ako to nije sama apokalipsa?

Ako je apokalipsa kraj svih krajeva istorije, čemu onda promišljanje o onome što dolazi posle apokalipse?

Horvatovo razumevanje apokalipse se ne oslanja toliko na njeno katastrofalno-pogubno značenje po čovečanstvo, već više na njeno poimanje kao otkrovenja i znanja što, u svom starogrčkom originalu, ova reč i znači.

No opet nas buni to posle apokalipse.

Ako je otkrovenje ili znanje o kraju došlo post festum ili u suton – poput Hegelove sove, onda mi ili živimo posle kraja ili smo pak svedoci događanja samog kraja, ali ne samo istorije i čovečanstva već i kraja života na planeti Zemlji uopšte.

Moderni ili pak postmoderni čovek uradio je ono što nisu mogli ni da zamisle religijski proroci u svojim najmračnijim vizijama, on je uspeo da ugrozi život cele planete, a pri tome je i spoznao sopstvenu glavnu ulogu u ovoj đavolskoj raboti.

Ni najstrašniji deo Novog zaveta – Jovanove apokalipse nije uspeo da dočara domete ljudske malodušnosti i nepromišljenosti jer ono što se događa čoveku u biblijskoj apokalipsi jeste uzrokovano božanskom voljom, a mi se susrećemo sa katastrofom koju smo sami proizveli, a tek sada stičemo svest o dometima sopstvenog katastrofalnog delovanja.

Događaj konačnog kraja nam se približio više nego ikad u istoriji i znanje ili otkrovenje ovog događaja apokalipse jeste ono eshatološko (ispunjenje spoznatog događaja) jer smo došli do ruba provalije ili kraja puta iza kojeg nas očekuje sigurna katastrofa.

Danas je svima poznato (ali ne baš i spoznato) da promene klime, uzrokovane višedecenijskom zagađenjem vode, vazduha i zemlje više nisu priče za plašenje male dece ili pak naivnih, opasnost je postala realna i bliska jer se judgment day primakao neverovatnom brzinom, bez obzira na to što je već bilo, doduše prilično usamljenih, glasova koji su upozoravali na opasnost.

Svest o kraju i mogućnosti koje je razvila ova nova eshatologija prouzrokovane su, pre svega, upravo samom događajnošću kraja koji nam je vrlo blizak i izvestan i zato smo u postapokaliptičnom stanju mišljenja i življenja.

Ova post situacija nam se događa jer je i sam poslednji veliki događaj (konačan kraj) počeo da se razvija pred našim očima i više ne trpimo samo upozorenja već smo počeli i da živimo unutar buduće katastrofe koja se tek razvija, ali je izvesnija nego ikad pre.

Nešto slično je, o samoj događajnosti, pisao i francuski filozof Bodrijar koji je u samom događanju video ono što se već desilo u budućnosti a da je samo realno događanje samo odjek, da ne kažemo simulacija, buduće događajnosti.

Bodrijarov primer sa rasprskavanjem stakla upućuje nas upravo na ovo budućnosno jer staklo ne puca u trenutku udara već se uvija i tek pri povratnom udaru i vraćanju u prvobitni položaj dolazi do pucanja stakla.

Staklo je „otišlo u budućnost“ po sopstvenu događajnost da bi provelo u realnost ono što se već desilo u budućnosti ili, bolje rečeno, pucanje stakla je samo odjek iz budućnosti.

Ali ovaj odjek ili događaj iz budućnosti jeste otkriven ili apokaliptičan jer je spoznat u smislu svog vremenosnog događanja koji kao takav jeste ispunjenje (eshatologija) i dolazi nam iz naše realnosti koja ostvaruje ono budućnosno.

No budućnost nije nepromenjiva konstanta i bez obzira na katastrofičnost samih događaja koji nas tek očekuju, mi možemo uticati na njihov pozitivan razvoj ili čak smo u stanju da u potpunosti promenimo sled događaja koji nas vodi u propast.

Ali filozof Srećko Horvat nije ubeđen u pozitivno istorijsko-progresivni razvoj koji bi nas doveo do spasa jer on sam ne veruje u tzv. kraj istorije.

Prema njegovom mišljenju, to je više ideološka konstrukcija koja je imala ograničen rok delovanja i danas nam ne može pomoći u razumevanju apokalipse.

„Umesto da verujemo u eliminisanje nepredviđenih okolnosti koje su svojstvene chronosu (izum kalendara koji se meri progresom), moramo da rehabilitujemo kairološke mogućnosti. Stvoriti pukotinu u chronos-vremenu, kroz koju bi se mogao zamisliti i možda čak i konstruisati barem drugačiji kraj sveta, glavni je zadatak u vremenima posle apokalipse“ (Posle apokalipse, Srećko Horvat, str. 48).

Očekuje nas da odgovorimo na sam događaj katastrofe i doživimo pravo otkrovenje koje bi trebalo da je pukotina u tom fatalnom sledu događaja koji nas vode do konačnog kraja.

Još je Žan Pol Sartr pisao o savršenoj pukotini koju moramo pronaći u ispunjenosti egzistencije jer samo tako ćemo zadobiti autentičnost i sopstvenost našeg postojanja.

Problem je u tome što nam tu pukotinu neće niko pokazati ili stvoriti za nas, to mi moramo sami da uradimo koristeći svoje znanje i crpeći iskustvo iz apokaliptičnih događaja.

Čovečanstvo će samo naći mogućnost da opasnost pretvori u ono spasonosno jer opasnost, pored svoje katastrofalne prirode, nosi u sebi i zrno (nadu) spasonosnog – kako je to već naslutio nemački filozof Hajdeger.

Ako pažljivo poslušamo naše postapokaliptično stanje, onda ćemo sigurno i pronaći put koji će nas odvesti podalje od one konačne katastrofe koja će biti kraj svih krajeva, ali ne i mogućnost ili prilika za novi početak.

Svest o ovom kraju svih krajeva ne treba da bude samo upozorenje već i otkrovenje (apokalipsa) koje će nam pomoći da ispunimo naš zadatak koji znači spas za nas, ali i za život uopšte na ovoj planeti.

Apokalipsa (otkrovenje) je već tu, a na nama je da stvorimo znanje koje će ispuniti (eshatologija) našu misiju postojanja – da nikad više ne stvorimo mogućnost kraja svih krajeva, ako već nije prekasno. Knjiga „Posle apokalipse“ Srećka Horvata putokaz je za takvo znanje koje se tek otkriva, kao i svetu koji tek nastaje.

Autor: Zlatko Jelisavac
Izvor: Danas