Prikaz knjige „Poreklo noćne tame“: Da li je Po najuticajniji američki pisac?

Postoji veoma mnogo biografija o Edgaru Alanu Pou. Skoro sve te biografije su napisali proučavaoci književnosti, pesnici ili romanopisci. Nasuprot tome, „Poreklo noćne tame“ Džona Treša postavlja najuticajnijeg pisca američke nacije, a ja tvrdim da Po to upravo i jeste, u pozadinu onoga što se u podnaslovu naziva „počecima američke nauke“. Treš je istaknuti istoričar nauke, zaposlen na Institutu Varburg u Londonu, i autor je nagrađene studije „Romantična mašina: Naučna i tehnološka utopija posle Napoleona“.
 
Da li je Po zaista najuticajniji američki pisac? Imajte na umu da nisam rekao „najveći“, jer bi se za tu titulu borilo najmanje desetak kandidata. Ali uzmite u obzir njegovu neverovatnu originalnost. Pre svoje smrti 1849. godine, u 40. godini života, Po je u velikoj meri bio zaslužan za stvaranje moderne kratke priče, a isto tako je izmislio ili usavršio polovinu žanrova koji se danas nalaze na listama bestselera, uključujući misterije („Ubistva u Ulici Morg“, „Zlatni skarabej“), naučnu fantastiku („Činjenice o slučaju gospodina Valdemara“, „Razgovor Eirosa i Harmione“), psihološki triler („Izdajničko srce“, „Bure Amontiljada“) i, naravno, gotički horor („Pad Kuće Ašera“, „Maska crvene smrti“, nenadmašna „Ligeja“).
 
Ali on nije pisao samo fikciju. V. B. Jejts je jednom nazvao Poa „najvećim američkim pesnikom“, što zvuči pomalo apsurdno. Ipak, malo je pesama koje su poznatije od „Gavrana“ i njegovog tužnog refrena „Nikad više“. Među mojim najranijim sećanjima je ono o ocu, koji je radio u čeličani i koji nije bio čovek od knjige, kako redovno mrmlja prvu strofu pesme „Anabel Li“: „U carstvu na žalu sinjega mora / pre mnogo leta to bi...“
 
Po nas, poput nekoliko njegovih likova, proganja iz groba. Kada pogledamo tugaljivu figuru na tim poznatim dagerotipijama, čini se da naziremo amblematsku sliku modernog umetnika kao pogrešno shvaćenog genija, plena melanholije, naklonjenog samouništenju.
 
Ta široko rasprostranjena ideja o mrzovoljnom Pou nije potpuno tačna. Kao što nas Treš podseća, Edgar je odrastao lagodno zahvaljujući bogatstvu i statusu svog staratelja iz Ričmonda; on se istakao na mnogim predmetima koje je pohađao na Univerzitetu u Virdžiniji i, tokom svog boravka na Vest Pointu, veoma su ga volele njegove kolege kadeti (a više od polovine njih su pružili novčanu pomoć kako bi se objavila zbirka njegovih pesama). Iako ga je teško zamisliti drugačije obučenog, osim u strogom, crnom odelu, Po je zapravo služio u vojsci četiri godine, popevši se do čina prvog podoficira.
 
Dok je bio vojno lice, Po se ponašao izuzetno časno, a i u svakodnevnom, civilnom životu, bio je veoma uglađen i uljudan. Na profesionalnom polju je bio zadivljujuće marljiv. Do svojih ranih 30-ih Po je već radio kao urednik najbitnijih časopisa (The Southern Literary Messenger, Graham's Lady's and Gentleman's Magazine), intervjuisao međunarodne poznate ličnosti (kao što je Čarls Dikens tokom posete Americi), napisao je veoma cenjen udžbenik o, verovali ili ne, školjkama („Prvi udžbenik iz konhiliologije“), dobio nadimak Tomahavk zbog oštrih kritika upućenih Emersonu, Longfelouu i drugim nadobudnim književnicima, a čak je učestvovao na seriji predavanja govorom koji je skromno nazvao „Univerzum“. Tokom ovih godina Po se oženio bolešljivom rođakom koja je još bila tinejdžerka, povremeno je preterivao sa rakijom od breskve (radije je lokao, nego li uživao u tome) i redovno se družio sa intelektualcima tog doba.
 
Kao doživotni „magazinista“, Po je umeo da napiše bilo šta: šaljive tekstove, recenzije knjiga, parodije, članke o najnovijim naučnim otkrićima, članke o razotkrivanju šarlatana (pre svega Melzelovog šahovskog automata), kritičke eseje o „filozofiji kompozicije“, gotovo nečitljivu kosmološku poemu u prozi pod nazivom „Eureka“ i, naravno, one nezaboravne priče o samoopravdavajućim ubicama i jezivim psihopatama.
 
U „Poreklu noćne tame“ Treš naglašava da Po unosi naučni diskurs u svoje najfantastičnije zamisli. Na primer, u priči „U Malstremskom vrtlogu“, mornar, čiji je čamac uvučen u džinovski vrtlog, spasava se na prilično neverovatan način – tako što razmišlja poput fizičara: primećuje da cilindrični objekti sporije upadaju u vrtlog od drugih objekata iste veličine, pa se brzo vezuje za bure kako bi utekao iz vodene grobnice. U priči „Istrošeni čovek“ Po opisuje visoko odlikovanog vojnog oficira koji postaje, pošto su mu delovi tela zamenjeni raznim protezama, zapravo stimpank (steampunk) ​​kiborg.
 
Poova fikcija i novinarstvo navode Treša da se bavi različitim naučnim i pseudonaučnim temama: dešifrovanjem, frenologijom (nekada popularnim verovanjem da izbočine na lobanji otkrivaju karakter čoveka), prirodnjakom-istraživačem Aleksandrom fon Humboltom, astronomijom 19. veka, popularnošću prevaranata, F. T. Barnumom, mesmerizmom koji je bio u modi, teorijom univerzuma, nastankom instituta Smitsonijan i, ne manje važnim, karijerama veoma značajnih ranih američkih naučnika Džozefa Henrija i Aleksandera Dalasa Baka.
 
Očigledno, Treš dosta toga unosi u knjigu – postoji čak i genijalna dekonstrukcija naslovne stranice Poovog nautičkog romana, jezivih i zapanjujuće zagonetnih „Avantura Artura Gordona Pima“. Međutim, budući čitaoci „Porekla noćne tame“ treba da budu svesni da to nije sveobuhvatno, detaljno prikazivanje Poovog života, već raskošna kolekcija biografskih vinjeta, analiza kratkih priča i mini-eseja o naučnim uverenjima tog doba.
 
Uopšteno govoreći, Trešova sveukupna teza – da je Poovo „dobro poznavanje nauke predstavljalo oslonac za uravnotežavanje misli“ – deluje neosporno tačno, s obzirom na prisustvo „raciosinacije“ u većem delu onoga što je napisao. Ipak, na kraju krajeva, privlači nas Poov drugi aspekt, njegova sposobnost da prenese monomanijalnu napetost koja se graniči sa histerijom, njegov dar za izražavanje onoga što je D. H. Lorens sjajno nazvao „prizmatičnim zanosom pojačane svesnosti“.
 
Autor: Majkl Dirda
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Kristijan Vekonj