Naslov knjige američkog filozofa makar jednim delom navodi na pogrešan trag. Posredi nije puko ohrabrenje čitalaca da u štivu nađu, na primer, odgovore na najučestalija pitanja o smislu života. Naime,
Ijan Olasov je pre šest godina zajedno sa nekoliko profesora filozofije i diplomiranih studenata počeo da po raznim lokacijama u Njujorku iznosi svojevrsnu misaonu tezgu koja je sadržala natpis po kojem je nazvana ova knjiga (a posvećena je svima koji su postavljali pitanja). Dakle, i naslov i posveta su dvosmisleni, kao i dobar deo sadržaja raspodeljenog u tri velika poglavlja od kojih bi širu publiku najviše moglo da zanima središnje (
Lična pitanja), što se već vidi i iz naslova mikrocelina poput „Šta je ljubav?“, „Da li se ljudi rađaju kao homoseksualni ili heteroseksualni?“, „Ako mi neko plati piće u baru, da li mu nešto dugujem?“ ili „Kako vaspitavati decu da postanu dobri ljudi?“ Ispod prijemčivo formulisanih pitanja – koja su njemu i njegovoj ekipi postavljali posetioci tezge – Olasov često sažima najuputnije filozofske reference, citate i termine, na odista pitak način. Ukoliko neko ko se pre hvatanja ukoštac sa ovim delom nije bavio formalnom ljubavlju prema mudrošću, za njega se u završnom poglavlju krije pitanje koje je bonus kao i sama ta celina (
Pitanja za koja niste znali da vam treba odgovor) a ono glasi: „Koji je najbolji način da sam počnem da učim filozofiju? Odakle da počnem?“
Drugim rečima, a dosledno pominjanoj dvojakosti knjige, ona se može čitati, po autorovoj sugestiji, „redosledom koji vam odgovara“, ali može da dovede i do veće želje čitaoca da se sistematično posveti najumnijim autorima u istoriji. Tako i Olasovljev pristup varira od teme do teme: kada to smatra shodnim, on odgovara na pitanje već na početku mikroceline, u drugim navratima na kraju, a kad je upit odveć složen, autor ili uopšte ne pruža odgovor ili sugeriše više njih. Dinamiku teksta postiže brojnim primerima posetilaca njegove tezge ili događajima iz savremene svakodnevnice, prigodnim grafikonima, kontrapitanjima ili premeštanjem složenijeg sadržaja u fusnote. Sve to služi jednoj od, bez sumnji, poenti knjige: smanjiti zazor od filozofije koju većina smatra nečim zamršenim, jer se čak i u nameri da se omalovaži nečiji trenutni analitički naboj često može čuti primedba poput: „Ne filozofiraj“.
Upravo pitanja koja su Olasovu i njegovim saradnicima postavljana na njujorškim tezgama pokazuju da je dotična oblast mnogo bliža i tekućem svetu i svakodnevici nego što bi se to moglo pretpostaviti. Ukoliko prvo poglavlje knjige, sa mikrocelinama naslovljenima po pitanjima kakva su recimo „Zašto postoji nešto a ne ništa?“, „Imamo li slobodnu volju?“ ili „Postoji li objektivna istina?“ podrazumeva težinu, mnogi bi se čitaoci mogli iznenaditi u završnom delu štiva pitanjima poput „Da li žele bombone imaju isti ukus ljudima koji ih vole i ljudima koji ih ne vole?“
Sve u svemu, svakodnevici i, samim tim, većinskom profilu ljudi neophodno je filozofsko tumačenje, i obratno, inače će nesporazum dovesti do sve slabijeg čitanja filozofije u ovim brzim vremenima, pa možda i, bezmalo, njenog odumiranja. Ova knjiga se čini kao izvrstan putokaz za jedan od njenih srećnih susreta sa širom publikom.
Autor: Domagoj Petrović