Prikaz knjige „Pismo mlađem sebi“: Dirljive i duboko katartične poruke

Časopis Big išju pokrenut je pre više od tri decenije sa najplemenitijim namerama, i zahvaljujući svom autentičnom sadržaju i inovativnom načinu distribucije, zadobio je veliko poverenje čitalačke publike širom sveta. To poverenje i danas počiva na jedinstvenoj zamisli Džona Berda i Gordona Rodika, njegovih osnivača koji, budući da su i sami imali teške životne priče, pronalaze način da ova periodična publikacija bude od višestruke pomoći materijalno ugroženima i nemoćnima. Naime, časopis od prvog broja nastoji da pruži priliku onima koji žive na rubu egzistencije, u potpunoj društvenoj izolaciji, da poboljšaju kvalitet svog života i da sami, u skladu sa svojim mogućnostima, izgrade što bolju budućnost.

Stranice ovog nedeljnika su postale mesto na kome su jasno progovorili ljudi čiji glas se nije dovoljno glasno čuo u ostalim medijima. Ambicija redakcije ovog glasila, kako ističe njegov urednik za Ujedinjeno Kraljevstvo Pol Maknami, nije bila da profesionalni novinari govore umesto njih ili pišu u njihovo ime, već da osobama koje su za sistem i okolinu često nevidljive, omoguće da se neposredno obrate čitaocima. Zahvaljujući saosećajnosti, empatičnoj reakciji i aktivizmu javnosti, na ovaj način se, u brojnim slučajevima, znatno doprinelo trajnom rešavanju problema sa kojima se suočavaju marginalizovani i ignorisani nevoljnici. I način na koji se širila prodajna mreža ovog jedinstvenog nedeljnika bio je revolucionaran: on je preteča svih štampanih izdanja koja danas na ulicama svetskih metropola prodaju osobe koji nisu u mogućnosti da na drugi način ostvare prihod. Prilika da po povlašćenoj ceni kupe primerke i ostvare legitimnu zaradu od prodaje časopisa bila je, kako ističe pomenuti urednik pomoć da stanu na svoje noge, a ne milostinja.

Iz takvog koncepta, sasvim prirodno se javila potreba da ljudi čija imena su sinonimi za profesionalni uspeh, slavu, priznanja, u prigodnim intervjuima progovore o svom putu, o usponima i padovima koje su doživljavali, o preprekama koje (ni)su savladali, o načinu na koji su se sa stranputica vratili na stazu koja ih je vodila do ostvarenja snova iz detinjih i mladalačkih dana. Razgovarajući sa njima, novinarka Džejn Grejam dugo je tražila način da svoje sagovornike učini što iskrenijim i da ih podstakne da što verodostojnije iznesu svoja sećanja na presudne događaje, trenutke u kojima su osetili najveću nemoć, beznađe, ali i one časove u kojima su doživeli pobedu nad sumnjičavim svetom i vlastitom nesigurnošću, lošim navikama ili porocima koji su ih životno ugrožavali. Pokušavala je da dođe do forme u kojoj bi se intervjuisane osobe što lakše i bezbolnije otvorile, ne da bi časopis učinila tiražnijim, već da bi njegovim potencijalnim čitaocima pružila nadu i ohrabrenje kroz primer i mogući uzor.

Nakon dugog razmišljanja pokrenula je rubriku Pismo mlađem sebi u kojoj su se osobe priznate u svetu nauke, umetnosti, biznisa, informisanja, sporta i drugih oblastima čovekovog delanja, zapravo obraćale sebi kao šesnaestogodišnjaku. Od jednog stupca u škotskom izdanju nedeljnika, epistole koje su čuveni državnici, astronauti, književnici, glumci, osvajači sportskih trofeja ili planetarno popularni muzičari upućivali sebi (uplašenoj, zbunjenoj, ranjivoj ili preterano samopouzdanoj, preambicioznoj i ostrašćenoj mladoj osobi), ova rubrika je za kratko vreme zauzela početne stranice i postala omiljena među publikom različitih uzrasta. Neka od pisama su tu pažnju zaslužila svojim umetničkim vrednostima, pa bi se mogla naći u strogim izborima epistolarne književnosti, ali je, ipak, neuporedivo više onih koje plene svojom osećajnošću, upečatljivošću i snagom kojom nadahnjuju svakog čitaoca, a naročito onog koji sebe smatra nepopravljivim autsajderom i koji se skoro sasvim predao, prestavši da veruje u svoje mogućnosti.

Od 600 pisama objavljenih u ovoj čuvenoj rubrici, 2019. godine priređena je knjiga „Pismo mlađem sebi“, koja nosi podnaslov 100 inspirativnih ljudi o trenucima koji su im oblikovali živote. Sandej tajms je prvo izdanje proglasio za knjigu godine, a zahvaljujući Izdavačkoj kući Laguna i prevodu Katarine Jotov Stanisavljević, odnedavno je na srpskom jeziku mogu čitati i ovdašnji čitaoci.

Sabrana među jedne korice, ova dirljiva, duboko katartična pisma u kojima se zreli ljudi obraćaju samom sebi u najranjivijem uzrastu (samom sebi koji se, neodlučan ili razoren šokantnim iskustvima i užasnim događajima, nalazi na životnom raskršću; samom sebi koji stasava u sredini koja nema razumevanja za različitost ili snove kakve mogu imati samo šesnaestogodišnjaci; samom sebi nesrećno zaljubljenom ili zaokupljenom strepnjom pred izazovima), razvrstana su u trinaest poglavlja koja nose naslove: Ambicija, Kreativnost, Vera u sebe, Inspiracija, Porodica, Prijateljstvo, Istrajnost, Hrabrost, Sudbina, Starenje, Pogled unazad, Ispunjenje, Ljubav, uz dodatak naknadno priključenih šest pisama. Među njima će svaki čitalac pronaći tekst koji će ga, kao da je baš on adresat, posebno dirnuti ili će istinski ostati zaokupljen pitanjima koja dopiru iz njega. Za nekoga će to biti introspektivno pismo teniserke Bili Džin King, neko će zastati nad sećanjem na formativne godine koje su opisali muzičari Tom Džouns, Alis Kuper, Filip Glas, Rufus Vejnrajt, a pojedine čitaoce će, verujemo, istinski nadahnuti priče reditelja Vernera Hercoga, glumice Imelde Stonton ili književnice Margaret Atvud.

Možda će pri naknadnom čitanju, baš kao i unutrašnji imperativ u raznim dobima čovekovog života, i izbor pisma koje nas je najdublje dotaklo, biti drugačiji. Ali, ono što svako od njih, bez izuzetka, sadrži jeste snažna poruka o važnosti vere u sebe, kao i o tome da je zahvaljujući istrajnosti, ljubavi i želji sve moguće, a da se greške, donete zbog nedovoljne razboritosti i iskustva, ipak, daju ispraviti. Emotivna i inspirativna, pisma iz ovog ukoričenog svežnja, podsećaju nas da bi najprecizniji kriterijum našeg životnog (ne)uspeha, da ga je ikako moguće primeniti, zapravo bio način na koje bi nas, onakve kakvi danas jesmo, doživelo ono dete pred kojim je tek život koji ćemo proživeti.

Autor: Olivera Nedeljković