Prikaz knjige „Pijev život“ Jana Martela: Ukrotiti tigra

Hindus, musliman i hrišćanin su 227 dana zarobljeni na čamcu za spasavanje sa ogromnim bengalskim tigrom. Zvuči kao početak vica, nešto što biste mogli čuti u kafani od čoveka koji je cele noći pio. Ali „Pijev život“ kanadskog pisca Jana Martela izuzetan je roman zasnovan upravo na ovoj premisi i nikako nije kafanski vic. Možda ovo neće biti „priča koja će vas ubediti da verujete u Boga“, kako to kaže jedan od junaka, ali će vam svakako vratiti veru u sposobnost pisca da čak i najuvrnutiji scenario smesti u stvaran život – iako će cepidlake bukvalnog realizma, jadni oni, naći mnogo toga na šta mogu da se požale.

Za početak, hindus, musliman i hrišćanin su, u stvari, jedna osoba – Pi Patel, dragi indijski tinejdžer koji ne vidi razlog zašto ne bi mogao da bude vernik sve tri religije odjednom. Uz to je i nešto poput stručnjaka za ponašanje životinja. Kao sin vlasnika zoološkog vrta u južnoindijskom gradu Pondišeri, odrastao je upoznajući drekavce, kazuare i američke bizone. Zbog toga on je svestan složenosti zajedničkog života različitih vrsta. „Dobar zoološki vrt je mesto pažlji­vo razrađenih podudarnosti“, objašnjava on, „na mestu gde nam životinja pomoću mokraće i drugih izlučevina kaže: 'Ne ulazi!', mi njoj kažemo 'Ne izlazi!' pomoću ograda. U takvim uslo­vima diplomatskog mira, sve životinje su zadovoljne i mi se možemo opustiti i pogledati jedni druge.

Razumevanje zoologije postaje neophodno za Pija kada on i njegova porodica odluče da pobegnu od političke nestabilnosti Indije sedamdesetih godina i presele se u Kanadu. Poput savremenog Noe, oni prebacuju svoje životinje na japanski teretni brod Cimcum i kreću na put ka Novom svetu. Na polovini puta dešava se nešto neočekivano. Iz razloga koji će zauvek kopkati pomorske zvaničnike, Cimcum tone – odjednom i naglo – pre sumraka četvrtog dana nakon isplovljavanja iz Manile. Samo pet preživelih uspeva da stigne do čamca za spasavanje: Pi, povređena zebra, orangutan sa Bornea, veoma nervozna hijena i tigar koji se zove (zahvaljujući administrativnoj zabuni oko imena tigra i njegovog vlasnika) Ričard Parker.

Njih petoro čine jednu nepredvidivu grupu. Uz politiku životinjskog sveta kakva jeste, zebra, orangutan i hijena bivaju brzo pogubljeni, ostavljajući dečaka samog sa tigrom na čamcu dugom osam metara. Ali zahvaljujući ceradi koja deli prostor i opštoj zbunjenosti dva traumatizovana bića sa morskom bolešću, ono što bi se dalo očekivati se ne dešava odmah. Pi ne biva pojeden dovoljno dugo da shvati važnu stvar u vezi sa svojim saputnikom: „Ili ću ga ukrotiti, naterati ga da shvati ko je Broj jedan a ko Broj dva – ili ću stradati onog dana kada zbog nemirnog mora poželim da se popnem na čamac, a on se tome usprotivi.“ Koliko god to paradoksalno delovalo, Pi razume da njegov opstanak zavisi od toga da li će uspeti da svog opasnog protivnika održi u životu – „zato što ću, ako on umre, ja ostati sam sa očajem, neprijateljem još strašnijim od tigra. To što sam još osećao želju za životom trebalo je da zahvalim Ričardu Parkeru.“

Iako je „Pijev život“ sjajna priča o avanturama na moru prepuna čistog adrenalina i testosterona, jasno je da Martel ne želi da nam ispriča još jednu klasičnu priču o preživljavanju na čamcu (sa bengalskim tigrom u ulozi uvredljive Talule Benkhed). Pi je, pre svega, neko ko veruje u sve tri najveće religije, a uz to i odlično poznaje nauku; sa takvom biografijom, njegova priča neizbežno postaje kvalitetna parabola. Zapravo, iako kroz priču odjekuju različiti izvori poput „Robinzona Krusoa“ i Ezopovih basni, ovo delo najviše podseća na egzistencijalističku parabolu Ernesta Hemingveja „Starac i more“. Ipak, Hemingvej je opisao odlučujuću borbu svog arhetipskog čoveka kao čistu izdržljivost i odlučnost, dok je Pijevo preživljavanje mnogo suptilnije. Dečak mora da ublaži svog demona, ne da ga pobedi, a da bi to postigao, mora izvesti pravi psihološki džijudžicu. Dolazi do shvatanja da preživljavanje uključuje i to da treba znati kada se istaći, a kada povući – kada preuzeti kontrolu i kada posustati pred snagom većom od sebe. Drugim rečima, on shvata da život sa tigrom zapravo zahteva delovanje i volje i vere.

Postoje trenuci kada Martel preteruje sa didaktičkim delom priče. Jedna scena, koja uključuje bizarno „gandijevsko“ ostrvo pasivne morske trave na kome živi ogromna zajednica južnoafričkih merkata, deluje kao loše izvedena alegorija iako je magično opisana. Ali Martel obično uspeva da stoji čvrsto na zemlji fokusirajući se na fizičke i logističke detalje u priči svog junaka.

Mantel piše sa zabavnom i diskurzivnom opuštenošću, ali ga to ne sprečava da stvori izuzetno privlačne opise. U jednom od najfilmskijih trenutaka romana, Pi hvata lampugu i mora da je ubije tupom stranom sekire: „Lampuga je uradila nešto neverovat­no dok je umirala: počela je da brzo isijava različitim bojama, koje su se brzo smenjivale. Plava, zelena, crvena, zlatna i lju­bičasta neonski su zatreperile i zasvetlucale dok se otimala. Činilo mi se kao da ubijam dugu.“

Dalje, u poslednjim poglavljima knjige, u trenucima kada se većina romana svodi na zaključivanje, Martel daje „Pijevom životu“ intrigantan preokret. Nakon što čamac bezbedno stigne do obale Meksika (i Ričard Parker bez pozdrava nestane u džungli), Pi shvata da mu zvaničnici koji su došli da ga ispitaju ne veruju da je sve to preživeo. Ali on tačno zna zašto: „Vi želite priču koja vas neće iznenaditi. Koja će potvrditi ono što već znate. Zbog koje nećete videti više ili dalje ili drugačije.“

Primoran da pruži uverljvije objašnjenje svog preživljavanja, Pi im daje priču koja sadrži samo „sirove činjenice“ kakve i žele da čuju. Ali da li je ova direktna verzija događaja (bez tigra) zapravo bliža istini o njegovoj avanturi? To što će samo nekolicina čitalaca pomisliti da jeste je dokaz koliko je Martel uspeo u svojoj nameri.

Izvor: nytimes.com
Prevod: Dragan Matković