Prikaz knjige „Osećam se loše zbog svog vrata“: Romantična autofikcija

Gotovo je nemoguće govoriti o američkoj filmskoj autorki i kolumnistkinji Nori Efron (1941–2012) a ne prisetiti se verovatno najpoznatijeg od sedamnaest filmova za koje je pisala scenario. Naime, u klasiku podžanra romantične komedije „Kad je Hari sreo Sali“ nostalgija i bol ako ne i tragizam zbog propuštenih emocionalnih prilika i neizbežnog prolaska vremena prožeti su izbavljujućim smislom za humor koji je u isti mah oštro ironičan i pitak. Slično svojstvo se može pronaći i u knjizi petnaest izabranih kolumni Nore Efron „Osećam se loše zbog svog vrata“. S tim što se ovde uslovni fokus prolaska vremena kreće oko pitanja starenja.

Bez obzira na naslov i podnaslov knjige, kom ćemo se kasnije vratiti, teško je ustvrditi da je tema dela starenje žena, počev od toga što Efron, naprosto, sve vreme piše o sebi. Reklo bi se da je davnašnji zaključak autorke da je najbolje da promisli lična pitanja tako što će ih što otvorenije podeliti sa svetom ne uzimajući sopstvenu personu previše za ozbiljno; štaviše, ne škrtareći na autoironiji. To je spasonosna pilula koja pomaže da se pitanje prolaska vremena i rada na sve težem održavanju sopstvenog izgleda lakše proguta. O tome Efron najkoncentrisanije piše u poglavlju naslovljenom, logično, O održavanju. Dozirano šaljivi ton i ironija na sopstveni račun daju autorki autoritet (!) i da deli prikladne savete, dok čitaocima omogućuje da ih ne shvate kao nametljive. Nije slučajno rečeno: „čitaocima“ – bez obzira na to što podnaslov knjige glasi „i druge misli o tome kako je biti žena“, i što je zbirka kolumni puna opaski o svakidašnjim problemima lepšeg pola – s njom u velikoj meri može da se poistoveti i muška publika. „Osećam se loše zbog svog vrata“ jeste premijerno objavljena 2006. godine – i odmah postala ogroman hit a kasnije i svojevrsni klasik – ali je vremenski locirana većim delom u osamdesete i devedesete godine prošlog veka. U međuvremenu su i postariji muškarci masovno počeli da vode računa o izgledu i smislili niz štoseva kako da izgledaju mlađe i „picnutije“, od farbe za kosu za koju se nekako uvek vidi da je farba, do ćele i „jangsterskih“ elemenata odevanja. Poistovetiti se sa knjigom može takođe neko ko nikada nije bio u Njujorku, u kojem se odvija većina kolumni, jer kao svojevrsni centar sveta, „grad koji nikada ne spava“ diktirao je trendove koji su tek kasnije doprli do udaljenijih sredina u kojima i sada mogu da se osete restlovi šmeka „Velike jabuke“ s kraja prošlog veka.

Bitan izuzetak je poglavlje Džej-Ef-Kej i ja: Sada se može reći, u kom Efron piše o svom stažiranju u Vašingtonu s početka šezdesetih. Pošto je radila u Odeljenju za štampu Bele kuće, gde će se zaposliti i Mimi Fanstok koja je obelodanila da je imala vezu sa bivšim američkim predsednikom, autorka ima potrebu da se i sama ispovedi vezano za svoj posao na tom mestu. Ipak, Efron se neuporedivo najviše laća autofikcije u Priči mog života u 3500 reči ili manje, kako bi se po naslovu poglavlja i moglo zaključiti. Autorka u njemu ne piše samo o svom razvodu s čuvenim novinarom Karlom Bernstajnom i vlastitim porodicama, nego i uklapa niz svakodnevičkih detalja u dobrim delom memoarsku naraciju. Uopšte, dok čitamo knjigu, možemo osetiti da je Efron u stanju da doslovno bilo koju pojedinost učini vrednom spisateljske pažnje i sopstvene mešavine nežnosti i autoironije, katkad i cinizma.

Kada bi Vudi Alen imao ženskog mentalnog dvojnika, bila bi to bez sumnje Nora Efron. To je još jedna moguća kopča koja autorku povezuje sa kinematografijom, pri čemu ne treba zaboraviti da je i Vudi Alen izvrstan i kao pripovedač.

Autor: Domagoj Petrović