Prikaz knjige „Optimizam i zdravlje“: Pozitivna psihologija

Iako se tema knjige „Optimizam i zdravlje“ tiče najvećeg mogućeg broja čitalaca, premda je pisana u pitkom stilu, bilo bi pogrešno očekivati da je posredi još jedan priručnik za samopomoć, te da je njen autor, značajni američko-španski psihijatar Luis Rohas Markos (1943), kakav guru bezuslovne sreće. Naprotiv, on polazi od toga da se psihologija, kao srazmerno mlada oblast (sa kraja devetnaestog veka) koja je dosta dugo bila prožeta filozofskim fatalizmom, nije dovoljno bavila zdravim crtama ljudske prirode i još se nije navikla na pozitivne aspekte našeg uma. Tek 2000. godine razni američki univerziteti zvanično su usvojili predmet Pozitivne psihologije. U skladu sa time i drugim istraživanjima koje navodi u svakom poglavlju, kao i brojne anegdote i praktične primere – a osim psihologa, autor često citira i filozofe i pisce – Luis Rohas Markos analizira razne izvedenice realističnog optimizma ali i pesimizma kao njegove opreke.

Iz celokupnog teksta filtrira se saznanje da je najbolja vakcina protiv neizvesnosti koktel aktivne nade, zdrave samouverenosti, sklonosti pozitivnim tumačenjima, smisla za humor i sećanja na uspešno prevaziđene prepreke. U vezi sa potonjim, najkonstruktivnije što može učiniti čovek sa trenutnim velikim nedaćama jeste da ih, pričajući o njima, orazgoveti i takve ih uzida u sopstvenu emocionalnu memoriju, što je pak jedan od načina da ih prevaziđe i da bolje kontroliše sopstvenu sudbinu. Takođe, osobe koje su optimistične lakše realizuju svoje planove od drugih jer energija koju ulažu i šire prelazi i na druge i čine da im većina njih poveruje.

Isto kao što pesimisti ostaju u sopstvenom zabranu najjednostavnije stoga što su tako zacrtali i što šire takvu „karmu“. Svaki depresivac je pesimista, a hrana za ovu vrstu maligne tuge jeste preterano ukazivanje značaja na nesklad mogućnosti i aspiracija, defetizam, frustriranost i strah koji, pred izazovima svakodnevice, prelazi u anksioznost. Konačno, samoubistvo je konačna posledica malignog pesimizma, a porast suicida je u direktnoj vezi sa time. Zanimljivo je i da se ispostavlja da loš genetski prtljag igra veću ulogu kod osoba koje sve vide crno.

Drugim rečima, ključne životne odluke su prilično jednostavne ako se shvati da zavise isključivo od nas i naše optike. Iako ovakva istina zvuči možda nestvarno lako, Luis Rohas je, kao što se moglo videti, ne dočarava ohrabrenjima poput „ti to možeš“, „ne predaj se“, „uspeh je nadomak tvoje ruke“, već konciznim tumačenjima. Pitak stil knjige ne bi smeo da zavara: čitaocu je možda ipak bolje da knjigu čita polako, poglavlje po poglavlje, kako bi imao uslova da pravovremeno integriše građu pre nego što nastavi.

Osim što nudi analize u vezi sa sopstvenom strukom, Rohas Markos zaključuje da društva koja omogućavajući svojim građanima kontrolu nad sopstvenom budućnošću hrane i njihov optimizam, koji je, u sličnom duhu, izraženiji u državama čiji su žitelji skloniji individualizmu. Tako je ova knjiga, osim korisnog psihološkog priručnika i duboke stručne i logičke studije, i svojevrsna sociološka analiza. Više od kratke knjige od sto četrdesetak stranica je zaista nemoguće dobiti.

Autor: Domagoj Petrović