Prikaz knjige „Opklada veka“ Majkla Luisa

Ako planirate da pročitate samo jednu knjigu o poslednjoj finansijskoj krizi, neka to bude „Opklada veka“ Majkla Luisa.

Razlog za to nije što je Luis izvršio najobuhvatniju ili najreferentniju analizu svih nelegalnosti, loših procena i propuštenih upozorenja koja su dovela do najveće kreditne obmane koju je svet ikada video. Ono što njegovo delo čini toliko pristupačnim je to što su u njemu izloženi pogledi ljudi za koje nikada niste čuli: menadžera tri mala hedž fonda i prodavaca obveznica „Deutsche“ banke. Oni su, međutim, među prvima prozreli kakva se prevara krije iza mahinacija sa drugorazrednim kreditima dok su svi mislili da su poludeli.

Niko, uključujući verovatno i Luisa, ne tvrdi da je ovo nepristrasan istorijski prikaz koji prikazuje različite poglede investicionih bankara ili agencijskih i poslovnih analitičara. Sve ih je u ovoj knjizi ismejao zbog njihove arogancije, cinizma i konstantne nesposobnosti.

Na mnogo načina, ovo je onaj isti Majkl Luis – sveznalica koja je briljantno razotkrila načine na koji funkcioniše Volstrit pre dvadeset godina u knjizi „Liar’s Poker“ („Poker lažova“). Napisao ju je u trenutku kada je završio program obuke za nekada moćnu, a danas zaboravljenu investicionu banku „Salmon Brothers“. Ali kako i sam kaže u uvodu nove knjige, dani kada su plate bile tri miliona dolara, a gubici 250 miliona deluju gotovo bezazleno u odnosu na sume koje je zaradila i izgubila poslednja generacija prevaranata i pajaca sa Volstrita.

U Luisovoj knjizi će vas oduševiti lukava objašnjenja i demistifikacija mehanizma Volstrita, kao i plejada fascinantnih likova.

U „Opkladi veka“ upoznajemo Stiva Ajzmena, čoveka čiji su oštar jezik i potpuno odsustvo manira bili dovoljni drugima da diskredituju njegovo neumorno kritikovanje industrije drugorazrednih zajmova, još od devedesetih godina kada ih je okarakterisao kao nimalo drugačije od Poncijeve prevare.

Tu je i Majkl Beri, lekar koji je postao procenjivač akcija, izrazito nedruštven čovek (što je kasnije dijagnostifikovano kao Aspergerov sindrom) poznat kao prvi menadžer novca koji je kupio razmenu kreditnih neizvršenja drugorazrednih hipotekarnih obveznica.

Zatim imamo i Grega Lipmana, prototip grabljivog prodavca obveznica sa Volstrita, koji veoma rano uviđa potencijal tržišta razmene kreditnih neizvršenja drugorazrednih obveznica i postaje glavni podstrekač opklade na kolaps tržišta nekretninama.

Tu su i Čarli Lidli, Džejmi Mej i Ben Hoket, tri mlada finansijska preduzetnika iz Berklija u Kaliforniji, koji osnivaju hedž fond u umetničkom studiju u Grinviču u potrazi za pravom prilikom, a nalaze je u ovoj igri sa drugorazrednim kreditima.

Iz ovih priča shvatićemo da banke sa Volstrita kradu strategije ulaganja u vrednost svojih klijenata i nude ih drugim korisnicima. Takođe možemo videti i da su investicioni bankari znali za rast nominalnih kamata još 2006. godine, ali su se koristili detaljno razrađenim prevarama kako bi prikrili stvarno stanje stvari od agencija i investitora. Saznajemo i to da kada bi investitor zahtevao drugorazredne hipoteke koje prevazilaze ponudu, Volstrit bi prazninu popunio kreiranjem „sintetičkih“ hipotekarnih hartija od vrednosti koje bi oponašale prave.

Još jedna od stvari koju saznajemo je da su se „Goldman Saks“ i druge banke udružile kako bi podigle vrednost hipotekarnih obveznica 2007. godine, čak i kada su znale da im je opadala stvarna vrednost. Shvatamo i da najviši rukovodioci nisu znali za rizike u koje se upuštaju njihove organizacije.

Deo koji je najupečatljiviji u ovoj Luisovoj priči je Berijeva borba da održi svoj fond u životu tokom 2007. i početkom 2008. godine kada su dugoročni investitori izgubili veru u njegovu strategiju „skraćivanja“ tržišta nekretnina i zahtevali svoj novac nazad. Iako su cene kuća opadale, a neisplaćene hipotekarne obaveze rasle veoma brzo, Volstrit mašinerija je uspela da podupre cenu obveznica kako bi oborila vrednost opklada koje je Beri stavio protiv njih. Čak i kada je tržište propalo i Berijeva strategija donela profit od 720 miliona dolara, nijedan investitor ga nije pozvao da mu zahvali na tome.

„Dogodilo se to da je on bio u pravu, a da svet nije bio u pravu, i svet ga je zbog toga mrzeo“, piše Luis. „I tako je Majkl Beri završio tamo gde je i počeo – sam i zadovoljan u svojoj osami.“

Nema suptilnosti u Luisovom mračnom prikazu finansijske zajednice. Kako on to vidi, svi prodavci obveznica su tu da prevare svoje klijente, svi glavni izvršioci su neznalice i svi analitičari su drugorazredni radnici koji ne bi mogli da dobiju posao u investicionoj banci.

Čak su i fusnote prepune sarkazma, poput one o ne baš najbolje izrečenoj izjavi Džona Meka, izvršnog direktora „Morgan Stenlija“, kada je svojim investitorima objašnjavao kako je njegova kompanija uspela da izgubi 9 milijardi dolara u drugorazrednim obveznicama: „Previše je očekivati da oni koji upravljaju velikim firmama na Volstritu govore jednostavnim engleskim jezikom, jer njihovo zarađivanje za život previše zavisi od ljudi koji veruju da ono što oni govore ne može da se prevede na jednostavan engleski jezik.“

Čak i uz slabosti poput generalizacija, preterivanja i ograničenog refrentnog okvira, „Opklada veka“ uspeva da nam prikaže najistinitiju sliku toga šta je pošlo po zlu na Volstritu – i zašto. Na trenutke se čita kao drama o moralu, a zatim kao savremena farsa. Ali kao i u svakoj dobroj pozorišnoj drami, njena snaga leži u načinu na koji prikazuje likove i motive, kao i u istraživanju kulturološkog konteksta u kome se priča odvija.

Ono što Luis piše o svoja dva lika, mladićima Lidliju i Meju, može takođe važiti i za njega, a i nas:

„Oduvek pretpostavljali da postoji neka odrasla osoba zadužena za finansijski sistem koju nikad nisu upoznali; sada su uvideli da takva osoba ne postoji.“

Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Dragan Matković