Laguna - Bukmarker - Prikaz knjige „O Veneciji“ Meri Makarti: Portret zvezde padalice - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Prikaz knjige „O Veneciji“ Meri Makarti: Portret zvezde padalice

Svoj prvi pisalački izlet, napisan 1956. godine a zimus objavljen na srpskom u prevodu Žermen Filipović, Meri Makarti pravi u gradu koji je netaknut nadživeo Rimsko carstvo. Koji je, svojom avangardom, bio renesansa srednjem veku i potom zgasnuo. Za razliku od njene knjige o Firenci, koja je većim delom istorija umetnosti a manjim ona obična – ovde su udeli obrću.

O Veneciji se ne može bez konteksta, čega je i autorka svesna: njena knjiga je vremeplov od najslavnijih dana Republike do osamnaestog veka, kada su mu „presušili nekadašnji izvori prihoda“. Prihodi bili su njen krvotok. Kako?

Venecija svoj uspon počinje osamostaljenjem od Vizantije krajem VIII veka a dovršava u XV, sa trgovačkim kolonijama sve do Dalekog istoka. Preko tri hiljade brodova, 15.000 radnika i 36.000 pomoraca bili su arsenal dostojan carstava. No ovaj mali grad to nije bio. Ni autokratija, ni demokratija, uspeh je dugovao trima činiocima.

Najpre bezbednosti – dok je srednjovekovna Italija cela bila izbrazdana sukobima između Vizantinaca, papstva, Karla Velikog, Milana, Verone, Padove i Đenove – Venecija se držala po strani. Tri kilometra plitke vode su joj, kao džinovski šanac, omogućili okretanje trgovini.

Potom, stabilnosti – od proglašenja nezavisnosti, Venecija je republika. Za razliku od Firence, Milana i drugih, njome nikada nisu ovladale moćne porodice. Negovala je društvenu pokretljivost, a važnu ulogu imala je commenda, oblik poslovnog udruženja gde je jedna strana na kopnu i ulaže kapital, a druga prati robu na moru i trguje. Trgovina je rasla, a za njom i bogatstvo. Mletačka elita bila je otvorena za pridošlice. Stabilnost je donelo osnivanje Velikog veća, Veća četrdesetorice i drugih ustanova koje su sprečavale da bilo koji pojedinac stekne previše moći. Čak i poglavari – duždevi – morali su da poštuju okvire ovlašćenja. Ti okviri stalno su sužavani, svodeći duždeve na dekor.

„Za razliku od Ravene ili Verone, Venecija nije imala ništa svoje od čega bi krenula, pa je morala da improvizuje“, Makartijeva uokviruje kontekst za treći razlog uspeha – pljačku, kojoj posvećuje drugo od osam poglavlja. Još od IX veka i krađe moštiju Svetog Marka iz Aleksandrije, preko otimanja tela Svetog Nikole iz Jafe, pohlepom su skandalizovali hrišćanski svet. Vrhunac dostiže u krstaškim ratovima, kada Venecija radi „kao špediter za krstaše“. U četvrtom pohodu 1204. godine poharan je Konstantinopolj. Pored četiri bronzana konja, oteta i postavljena na Crkvu Svetog Marka (Cavalli di san Marco), Venecija je stekla tri osmine carske teritorije i slobodnu trgovinu u oblastima iz koje su njeni suparnici Đenovljani bili isključeni. Postala je neslućeno bogata, ali i omražena kod pape. U XIV veku grad dostiže veličinu Pariza.

„Mlečani nisu sentimentalni. Prošlost im nije značila sve dok nije bila pozlaćena“, piše Meri Makarti i dodaje da je ovaj materijalistička država bila bez skrupula. Osnovni cilj bio je očuvanje tržišta, makar i po cenu pravila koja su je proslavila. U kasnom srednjem veku umnožavanje elite zasmetalo je već bogatim Mlečanima. Kako bi zaštitili svoje položaje i onemogućili pristup sistemu spolja, uticali su na njegovo zatvaranje – La serrata. Nizom administrativnih izmena, način izbora dužda i drugih upravnih tela promenjen je tako da članstvo više nije bilo dostupno ljudima sa strane. Oni kojima je bilo, zapisani su u Libro d’oro – zlatnoj knjizi plemstva. Ovo nije prihvaćeno bez borbe, što je dovelo do socijalnih potresa. Prve policijske snage uvedene su 1310, a već 1314. godine je commenda stavljena van zakona. Unosne trgovačke rute nacionalizovane su kako bi bogatstvo i kanali njegovog doticanja ostali pod kontrolom malobrojnih. Ekonomska snaga grada pošla je nizbrdo.

Mlečani su pokazali toleranciju zaštitom Jevreja od katoličkog progona krajem 15. veka, ali ne iz najplemenitijih pobuda. Jesu ih zaštitili, ali su ih ogradili i eksploatisali. Sam izraz Geto (ghetto) potiče od Mletaka i označava deo grada gde je smeštena jevrejska zajednica. Pošto je zakon zabranjivao Jevrejima da poseduju zemlju, Republika ih je primorala da Geto dugoročno „zakupe“. Onog dana kada su se uselili, stanarine su povećane za trećinu. Iako su se mnogi odselili, zajednica je morala da plaća najam za prazne kuće. Plaćali su poreze, danak za vojsku, za mornaricu, za održavanje kanala... ekonomsko iznurivanje trajalo je do 18. veka. Promena prirode mletačkih institucija nigde se nije videla kao na ovom primeru.

Slabljenjem ekonomskog uticaja Venecije počinje njena istorija umetnosti. Lokalnim patricijima, piše nam Makartijeva, trebalo je pet vekova da potroše akumulirani kapital. Za to vreme više prostora dobija kultura.

Renesansa je stigla kasno i kulturni zaostatak nikada nije nadoknađen. „Firentinci su bili intelektualci, a Mlečani nisu“ – jasna je autorka – „i toga su bili svesni“. Pozivali su firentinske humaniste, štampali firentinske knjige, a u XVI veku su angažovali Jakopa Tatija da preuredi grad u stilu visoke renesanse. Iako su u Veneciji radili i Učelo, Leonardo i drugi Toskanci, uticavši na lokalne umetnike poput Jakopa Belinija, grad se nikada nije odrekao vizantizma oličenog u Paolu Venecijanu (1300–1365). Grad je stekao mnoge markantne predstavnike – Karpača, Paladija i možda primarne predstavnike renesanse Ticijana i Tintoreta. Pogrešno bi, ipak, bilo Mlečanima odreći originalnost. U Veneciji su nastale orgulje, madrigale, stakleno ogledalo, kao i drugi izumi koji su opisani u poslednja dva poglavlja.

Neka je večna (Esto perpetua), rekao je Venecijanac Paolo Sarpi početkom 17. veka, ali Republika nije opstala. Milorad Pavić je pisao da, svaki put kada se konji Svetog Marka izmeste, jedno carstvo propadne. Što je za Vizantiju bila 1204, za Mletačku je bila 1797. godina, kada je Napoleon ukida, a konje premešta u Pariz.

Venecija je dobila nazad svoje konje, ali nikada samu sebe. Posle pet vekova opadanja „više nije bilo razloga za život“. Kako je radila, tako je prolazila.

Čak su je i saveznici, krajem Drugog svetskog rata, osvojili flotom – gondola.

Autor: Ivan Radanović


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
predstavljena pesnička zbirka u lavirintu  laguna knjige Predstavljena pesnička zbirka „U lavirintu“
19.04.2024.
Nova zbirka poezije Igora Mirovića predstavljena je 18. aprila u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.   Pored autora, o knjizi su govorili prof. dr Zoran Đerić i prof. dr Aleksandar Je...
više
ema jarlet o orionu i mraku slikovnice i večernje nebo su oduvek bili deo mog života laguna knjige Ema Jarlet o „Orionu i Mraku“: Slikovnice i večernje nebo su oduvek bili deo mog života
19.04.2024.
Autorka hita „Orion i Mrak“ Ema Jarlet otkriva svoju opsesiju mrakom, kako nastaju priče i junaci koje ilustruje i u kome je pronašla inspiraciju za svoje čarobne slikovnice koje nakon objavljivanja n...
više
rastislav durman o novoj knjizi ona bića koja nisu sića  laguna knjige Rastislav Durman o novoj knjizi „Ona bića koja nisu sića“
19.04.2024.
„Ona bića koja nisu sića“ nova je knjiga evropskih bajki koju je priredio novosadski autor Rastislav Durman. Pisac za decu i odrasle poslednjih godina posvetio se prikupljanju bajki sa svih evropskih ...
više
prikaz knjige vladalac nikola makijavelija uputstvo za rukovanje državom laguna knjige Prikaz knjige „Vladalac“ Nikola Makijavelija: Uputstvo za rukovanje državom
19.04.2024.
„Ne zna se ko pije, a ko plaća“ najbolji je iskaz o situaciji u renesansnoj Italiji. U svakom njenom kutku sram, zločin i samovlašće bili su deviza. Zločin? Stvar službene dužnosti. Ubistvo? Oblik dru...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.