Prikaz knjige „Nulta gravitacija“: Originalno, razumljivo, prefinjeno, pronicljivo, i najvažnije, neumoljivo smešno

Hejvud „Vudi“ Alen (rođen kao Alan Stjuart Konigsberg) američki je filmski reditelj, pisac, glumac, džez muzičar, komičar i dramaturg koji je tri puta dobijao Oskara. Njegov veliki opus i cerebralni filmski stil, mešajući satiru, duhovitost i humor, učinili su ga jednim od najcenjenijih i najplodnijih filmskih stvaralaca u modernoj eri. Alen piše i režira svoje filmove, a takođe je i glumio u većini njih. Kao inspiraciju, u velikoj se meri oslanja na književnost, filozofiju, psihologiju, judaizam, evropsku kinematografiju i Njujork, gde je rođen i gde živi ceo svoj život.

Posle knjige „Apropo ničega“ Laguna je objavila i njegovu knjigu „Nulta gravitacija“, ujedno petu zbirku priča. Vudi Alen nam kroz osamnaest priča plete apsurd, ironiju, paradoks. I da, možda nije lako biti duhovit, ali jeste ako ste Vudi Alen. Zato volim Vudijevo pisanje. Priče su urnebesno smešne. Vudijeve priče su prava zabava, a neke od njih koriste likove iz klasika, koje Vudi Alen obožava.

Neke od ovih priča objavljene su u Njujorkeru, za koji Vudi Alen piše, a ima i priča koje su se dogodile pre 15 godina. Priče Kravlje ludilo, Molim da pravi avatar ustane, Repovi Menhetna, Gde li sam samo ostavio tu bocu s kiseonikom?, Niko živi ni da mrdne, Razmisli dobro, setićeš se, Novcem se može kupiti sreća – šatro i Preko, unaokolo i kroz, Vaše visočanstvo prvi put su se pojavile u Njujorkeru.

Ima mnogo priča u kojima ćete istinski uživati jer su prisutna njegova komična zapažanja i sposobnost da bizarno preokrene u nadrealno. Humor koji ćete naći u „Nultoj gravitaciji“ nije za svakoga, ali oni koji su već odavno zaljubljeni u njegove filmove, voleće i ove priče.

Tokom šezdesetih Vudi Alen je nastupao kao stendap komičar po Grinič Vilidžu, u Biter endu i Kafeu go go. Takođe je pisao i režirao slepstik komedije kao što su „Uzmi pare i beži“ (1969), „Banane“ (1971), „Povampireni Majls“ (1973) i „Ljubav i smrt“ (1975).

Alenov dvojnik je dvadesetdvogodišnji Džeri Saks, koji je odrastao u Fletbušu, „u nekoliko oronulih soba u prizemlju desetospratne stambene zgrade od crvene opeke koja je ime dobila po jednom patrioti. Itanu Alenu. On je mislio da bi bolje ime za to mesto, s obzirom na prljavi enterijer, zapušteno lobi i pijanog kućepazitelja, bilo Benedikt Arnold.“ Saks radi na prijemu pošte u pozorišnoj agenciji, uprkos želji njegove majke, „žene trajno lišene šarma“, da postane apotekar. Najcenjeniji član njegove porodice je rođak koji je „govorio kao Aba Eban“. Saks živi u „pretrpanom jednosobnom stanu u ulici Tomson“ i nervira svoju ženu Gledis (savršeno ime za prvu ženu), koja radi u agenciji za prodaju nekretnina i pohađa Gradski koledž kako bi postala učiteljica, svojim „mnoštvom psihosomatskih pritužbi“. On je zaljubljen u Menhetn u njegovom najglamuroznijem izdanju, u danima El Moroka i Đina, kad su „lepi ljudi pametno razgovarali“ i pijuckali koktele „tamo gde je snimao Sedrik Gibons“.

Jednog prolećnog dana on sedi na svojoj omiljenoj klupi na zapadnoj strani jezerceta s modelima jedrilica kad ljupka mlada devojka po imenu Lulu, s ljubičastim očima „iz kojih je virila gradska visprenost“, seda na drugi kraj klupe. Kad joj on kaže kako piše komad o „Jevrejki primoranoj na egzistencijalni izbor“, Lulu ubaci da je ona pisala svoju tezu o nemačkoj filozofiji. „Koncept slobode u Rilkeovoj poeziji.“ Oduševljena je idejom da Saks tim temama pristupi na komičan način, a on reaguje u skladu s tim: „Njeno odobravanje dovelo je do toga da se njegovo teme odvoji, digne kao leteći tanjir i obiđe oko Sunčevog sistema pre povratka.“ I odatle, makar na neko vreme, njih dvoje stupaju u kismet – do onog trenutka kad im veza krene nizbrdo, zbog predložene orgije na koju Lulu sva uzbuđena želi da ode a kojoj Saks prigovara: „Ne bih rekao da sam uskogrud“, izjavljuje on razdraženo, „zato što me ne zanima seks s Mormonskim crkvenim horom.“ Ali opet, pošto je reč o tvorevini Vudija Alena, ne može se očekivati da sreća potraje, je l’ tako?

Zbirka završava pričom Odrastanje na Menhetnu, romantičnom komedijom od 55 stranica koja bi mogla biti predložak za film. Priča je utemeljenija i nostalgična i istražuje Alenovu omiljenu temu o mehanici odnosa. Ton se slaže sa ostatkom knjige po tome što je poluozbiljna i jedini apsurd priče je u načinu na koji je umotana, što je čini izrazito fiktivnom kako bi se istakla poenta. Ovo nije knjiga koja se čita u jednom dahu, već knjiga koju treba istraživati deo po deo da biste mogli u potpunosti da je upijete i cenite. Alen je komični genije koji u svojim kasnim 80-im još uvek može da vas zagolica i nasmeje – a to je svedočanstvo njegovog talenta i dugovečnosti. U ovim sve mračnijim vremenima, jedno od malobrojnih utočišta od mraka i očajanja koja su nam preostala jeste laki, golicavi dodir humora sa smelim naletima bezobrazluka, koji nas podseća na to da u životu nije sve samo užasno. Ako je ikada bilo važno da na scenu stupe klovnovi, onda je to sada. Eto nama Vudija Alena!

Autor: Danijela Tomašević
Izvor: Bookmate žurnal