Prikaz knjige „Na mapi utopije“: Mapa putokaza na putu koji vodi ka prevazilaženju samog sebe

Upozorenje koje je Laguna previdela: Ova knjiga je adiktivna, izaziva zavisnost čitaoca i stimuliše ga na nepredvidljive odluke.

Kad jednom pođete na put sa Brankom, teško je odupreti se čarima njegovih reči! Anđićeve knjige, a ova nije izuzetak, zavodljive su, zanimljive i mogu dovesti čitaoca do gubljenja oslonca i izazivanja želje da nadraste samog sebe. U nekim slučajevima – i da potpuno otvori telo i dušu.

Moje mišljenje je da je to izazov, adikcija, kojoj se vredi prepustiti.

Ko poznaje Branka zna da voli da priča o vinu, sirevima, pečenjima, mesnim đakonijama. Na primer, kad napiše u predgovoru ove knjige: „Te beleške su medaljoni utisaka i asocijacija“, ja bar ne mogu a da ne pomislim na meso koje je mekano kao duša i da ne prizovem u sećanje mamin recept za teleće medaljone u saftu. I već mi ide voda na usta, iako mi je pogled i dalje na Brankovoj mapi utopije. Ili kad nam u istom predgovoru napiše da su to „neobavezne priče istisnute kao iz tube iz njihovog prirodnog okruženja i stavljene tamo gde ih bolje raspoznajem“, istovremeno nam se pred očima pojavi tubica nekog gurmanskog senfa koji smo jednom probali i zauvek zapamtili. Branko je neumorni hedonista kome uživanje nije da sam sedi za stolom. Čak i kad je sam sa sobom i kad navodno mudro ćuti, Branko ne prestaje da priča, i te priče postaju opisi putešestvija njegovih misli. Sa sve začinima kojih nema u našim samoposlugama. Branko voli da podeli svoje uživanje i proizvod te velikodušnosti, i to je putopis „Na mapi utopije“. To je knjiga o ljudima, njihovim mestima, običajima, putevima i stranputicama. Meditativna, (auto)refleksivna, lirska, asocijativna, ali i dinamična, njegova knjiga uvek u sebi krije priču jer Branko je znatiželjan i načitan putopisac koji putujući kroz dve Amerike, dva nova sveta koja do pre nekoliko vekova nisu bila na mapama stvarnosti, krstari sopstvenim idejama, zapisuje ih i deli sa svima nama. Između osećanja i bezosećajnosti, Branko će uvek izabrati ono prvo. I učiniće da postane opipljivo. Bez nostalgije, melanholije i žala za prošlim vremenima, nego ushićen što je našao pravu reč za osećanje koje je bilo tu negde u njemu i koje konačno ima svoje ime. Svestan je globalizacije, postkolonijanog duha, evrocentrizma, geopolitike, ali stvarno ga zanima da ispriča priču na koju ga je podstaklo neko drugo mesto i neka već minula stvarnost. Brankova mapa utopije je prepuna gostoprimljivih putokaza na putu koji vodi ka prevazilaženju samog sebe.

Put na koji nas poziva Brankova knjiga ne priznaje ni hladnoću, ni vrelinu, ni dosadu; evo daću vam svoj primer: početkom zime sam pobegla iz svog Viskonsina u kome je padao sneg i bilo je hladno. Mesecima… I našla sam se u Kaliforniji za koju se ispostavilo da je samo sunčana na razglednicama: padala je kiša svakoga dana, toliko da su meteorolozi našli novo ime za te strašne kiše: atmosferske reke. Ali i pored maštovite metafore i povremenih šetnji po najlepšoj državi SAD, bilo mi je dosadno. I onda mi je stigla elektronska verzija Banetovih putopisa. I spasla me je. Tako da, kad pada gadna kiša koja preti da nas sve utopi i kad duva strašni vetar, kad sevaju munje i grme gromovi, ili kad sunce nemilosrdno žari i pali, i kad su oko vas neinspirativni ljudi, Brankova knjiga je pravo utočište.

Prva utopija za koju sam zahvalna Banetu je iz vremena kad na njega nisam mislila kao Baneta nego kao Branka Anđica. Za mene još uvek nije bio nadimak, nego puno ime i prezime koje sam čitala na prvim antologijama latinoameričke književnosti i na prevodima knjiga koje su mi bile nedostupne krajem sedamdesetih godina, kad je svet drmao boom latinoameričke književnosti a ja jedva počinjala da natucam španski. Njegovi prevodi Borhesa, Kortasara, Garsije Markesa, Rulfa, Fuentesa su meni i mojim drugarima dočarali svetove koji su nam bili nedostižni jer nismo znali španski. I sigurna sam da nisam bila jedina koja je likove kao što je na primer Fuentesova Aura zamišljala kao da su tu negde na Dorćolu, a ne u Meksiko Sitiju. Tako je tih sedamdesetih godina Branko Anđic počeo da, za celu moju generaciju, trasira mapu nekog novog sveta.

Na izvestan način Bane je razvio Kortasarovu ideju školice dodajući joj neku treću, četvrtu, petu dimenziju. Čini mi se nekada da njegova mašta ima više ćoškova i zavoja nego lavirint! Skakućemo sa jednog iscrtanog kvadrata u drugi... iz Ušuaje nas odvodi dalje po Patagoniji i rečima dočarava velelepnu nadmoćnost jezera i ljudi kao statista! Bane onda šutne pločicu i odvede nas do aerodroma u Santjagu i ispriča neočekivanu priču o gusaru Morganu i Nerudi i maršalskoj uniformi. Na toj Banetovoj školici su događaji, situacije, ljudi sa kojima je popričao ili samo hteo da popriča, lagune u kojima se brčnuo, staze koje više nisu bile vidljive, mesta sa ukusom stalnosti i privremenosti. Povremeno će prodrmati naš pogled u svet, rasparati šavove naše vizije Južne i Severne Amerike, i tako zadihane ostaviti da malo razmislimo o sebi i sopstvenom poverenju i nepoverenju, skepsi i sumnjičavosti. Bane traga za neuhvatljivim. Za suštinom mesta koje su izgradili neki drugi ljudi i koje nam je dostupno samo nakratko. Ta mesta Branko hvata u mrežu svojih reči i ona tako ostaju među nama koji smo posle čitanja uvek malo bogatiji i slobodniji.

Krenuti na pecanje (reči) sa Banetom nije ni naivno ni bezazleno. Zahteva pažljivo slušanje njegove ribarske priče. Ali na kraju se nikada ne vratimo praznih ruku. I mada nas možda neće van knjige sačekati sočna pastrmka sa krompirićima, njen ukus će nam sigurno biti u ustima.

Osovina Banetove knjige je koncept utopije. To je prizma koja prelama ideje i razlaže njihovu moć. Ali nije to ni utopija Tomasa Mora o zamišljenom ostrvu sa zamišljenom državom, ni kula u vazduhu, ni ne-mesto. Jer mesta koja Bane pominje su stvarna. I Medison postoji u mom Viskonsinu, i Ognjena zemlja u njegovoj Argentini, i Atlantida u Urugvaju, i Providens ajland na Bahamima. Ali kad Bane priča priču, kad hvata ta mesta u svoju ribarsku mrežu ili ih ucrtava u svoju školicu, ta mesta postaju stvarna na danteovski način. Jer kad Dante i Vergilije izađu iz pakla i stignu na obale čistilišta, stižu – ni manje ni više nego – na južnu hemisferu. Oblast, u kojoj se nekoliko vekova kasnije obreo i novinar Tanjuga Branko Anđic. Za Dantea je ta hemisfera idealna jer su u njoj bile zemlje u kojima se živelo bezgrešno. Kad je Branko stigao u tu Južnu hemisferu, mnoge stvari su krenule naglavačke u zemlji koju je ostavio na severnoj hemisferi, mada zvanično nisu imale veze sa Luciferovim padom na zemlju. Bane, kao što sam već pomenula, odlazi po zadatku, ali i svojevoljno u Buenos Ajres u kome ne pokušava da nađe Dorćol nego otkriva čari grada koji se na izvestan način kao i njegov Beograd lažno predstavlja. Jer niti je vazduh u Buenos Ajresu tako dobar niti je naš Beograd baš beo. Ne prestajući da bude Dorćolac u užem i Beograđanin u malo širem smislu, Bane daje šansu Buenos Ajresu i kreće u putešestvija. Gradi mentalne mostove između svega što je do tada pročitao, od Kafke do Hemingveja i Garsije Markesa, preko Borhesa i piše svojim sunarodnicima o onome što otkriva u novom svetu. Dva mesta koja ostaju van njegovih opisa su Buenos Ajres i Beograd, verovatno zato što su mu ta dva grada uzemljenje.

„Na mapi utopije“ je ogledalo koje se ne da razbiti i koje se uvek prilagodi pogledu onoga ko u njega zaviri. To je knjiga o jurcanju svetom, ali ne glavom bez obzira. Jer Baneta, hroničara svesti, ne drži mesto, to nam je svima jasno. Ni mentalno ni fizičko mesto, tako da kad nađe to mesto-koga-nema (ou-topija) koje je istovremeno i dobro-mesto (eu-topija), on ga omiriše, promisli i naslika rečima. Grčka lingvistička zavrzlama nam je tako ostavila utopiju kao koncept dobrog mesta koje ne postoji, ali zahvaljujući Banetovoj mapi utopije mi krstarimo između jave i sna, stvarnosti i mašte učeći kako se život sastoji u prevazilaženju granica. Njegova knjiga, koja je zahvaljujući Laguni ugledala svetlo dana, kulturološko je razmišljanje o mestima u dve Amerike nekoga ko je naš i čiji je jezik – neopipljiv, izdašan i čulan – razapet na dva kontinenta i dve hemisfere, i ko nas poziva da prevaziđemo sebe. Da sami sebe nadrastemo. S jedne strane, Banetova knjiga nam daje ukus duha vremena, a sa druge nas inspiriše da taj ukus propratimo dobrom časom vina, mezelukom i možda čak i sočnim medaljonom.

Autor: Ksenija Bilbija, profesorka latinoameričke književnosti na Univerzitetu Viskonsin-Medison