Od slika pingvina koji sopstvenim telima okružuju ostatak svoje družine ne bi li ih tako zaštitili od naleta ledene mećave, do priče od pre nekoliko godina o dva muška pingvina koja su brižno čuvala neki kamen misleći da je to njihovo jaje, pa su ljudi krenuli da im doturaju napuštena jaja i oni su otad uspešno odgajili mnoštvo ptića, ta šarmantna gegala u pernatim frakovima oduvek su umela da nam rašire osmeh i oraspolože nas. Da li će svojom dobrodušnošću i upornošću uspeti da otkrave srce i jedne tvrdoglave i džangrizave bake, pitanje je na koje vas odgovor očekuje u ljupkom romanu „
Na kraju sveta s pingvinima“
Hejzel Prajor, koja je Laguninim čitaocima već poznata po hit knjizi „
Harfa za Eli“. Jer kao što Džon Raskin onomad reče: „Čovek ne može da ostane ljut kada pogleda pingvina“.
Dotična baka je gospođa Veronika Makridi koja svoje stare dane provodi u Škotskoj, u velelepnoj ladanjskoj kući na obali mora, gde joj dokone sate usamljenosti i rutine razvejava jedino već dobrano oguglala kućna pomoćnica Ajlin. Iz kuće je izbacila sva ogledala jer „jedna žena ne može da podnese previše istine“, a od slika na zidovima, po logici stvari, preferira one bez ljudi! I sve je, jašta, nervira: otvorena vrata po kući, Ajlin i onaj nesrećnik kojeg je ulovila za muža, seks i reklame na televiziji, čak i Sija dok kao blesava arlauče svoj hit „Titanijum“. Pa što joj neko ne objasni da od titanijuma sigurno nije, a nisu, nažalost, ni Veronikine uši? Jedino što joj ne testeriše po živcima jesu prirodnjački dokumentarci, jer oni, razume se, pokazuju koliko su životinje razumnije od ljudi. I tako i naleće na emisiju o pingvinima i saznaje da ih postoji osamnaest različitih vrsta od kojih su mnoge ugrožene. Zbog ljudi, dakako, zbog koga bi drugog? Istih onih ljudi zbog kojih Veronika gotovo svakodnevno sakuplja otpatke koje ti prljavci ostavljaju na obali. Pošto ima 85 godina i želi da bar od njene smrti bude neke koristi, Veronika odlučuje da pruži svoj doprinos planeti. Nakon što je pronašla davno izgubljenog unuka – i to beznadežno naduvanog travom i štrokavog i smrdljivog poput tvora, ukratko rečeno zapuštenog jer ga je devojka ostavila zbog nekog bilmeza s manjkom pameti i viškom mišića – Veronika kreće u misiju ne bi li od ono malo taloga života što joj je preostalo učinila bar nešto. I tako vam, verovali ili ne, Veronika Makridi u svojoj devetoj deceniji života odlazi na put nakraj sveta da spasi pingvine! I ništa je, ama baš ništa, zaustaviti ne može! Para ima napretek, vremena baš i ne, i zato put pod noge!
Vesele, pune života, dinamične i živahne, Veronika očito prihvata pingvine kao lek ili protivotrov za svoju natmurenost i ogorčenost, i uz njih uči važne životne lekcije, dok istovremeno njen unuk, čitajući njene dnevnike iz ratnog doba koje mu je poslala, stiče razumevanje za baku koja mu se nenadano pojavila u životu. Veroniki se kod pingvina sviđa što se međusobno uklapaju onako kako ona nikada nije uspela s ljudima. Na kraju, što pod uticajem pingvina, što zbog krupnijih i sitnijih katarzi i prosvetljenja koja naši junaci doživljavaju, roman se završava srećnim raspletom punim optimizma i nade.
Napisan istovremeno i vrcavo i dirljivo, i zabavno i inspirativno, ovaj roman će vas zajedno sa svojim uverljivim, realnim i dopadljivim likovima, koji pored svojih mana i pogrešaka u sebi ipak nose i bitnu dozu čovečnosti i dobrote, podsetiti da čak i najizgubljeniji i najzaludniji život može da dobije svrhu i značenje ako ga usmerimo u pravcu altruizma, dobročinstva i tolerancije.
Autor: Miroslav Bašić Palković