Prikaz knjige „Muze“: Spontanost prevrata

Jedan od najizraženijih stereotipa u vezi sa opštom predstavom o umetnosti svakako je onaj po kom zreli stvaralac, posebno muškog roda, nije u stanju da zanatski pristupi svom poslu kao što bilo ko može nekom drugom, već je isključivo vezan za inspiraciju, na koju ga nagoni određena žena. U slučaju pak da je deo te predrasude tačan, u njoj je umetnikova muza obavezno pokorna i zahvalna artisti, a poželjno je da bude i mlađih godina.

Britanska istoričarka umetnosti Rut Milington u svom prvencu „Muze: Ličnosti skrivene iza remek-dela istorije umetnosti“ dovodi u pitanje valjan deo rečenih predstava. Za početak, od tridesetak portreta muza u knjizi trećinu čine muškarci. Zatim, kad osobe zadužene za distribuciju nadahnuća umetniku jesu ženskog pola, one često igraju neuporedivo aktivniju ulogu no što su im dodeljene uobičajenim predrasudama. Kako bi došla do tih zaključaka, Milingtonova je sebi očigledno postavila brojna pitanja od kojih su kroz postupak primenjen u knjizi možda najupadljivija: koliko se menja život muze takvim njenim statusom i da li ona može da utiče na način umetnikovog razmišljanja osim što mu služi kao inspiracija.

Pomenutu polnu inverziju, u odnosu na predrasude, autorka možda najupečatljivije prikazuje u prvom poglavlju petog (od sedam) ciklusa dela koji mu obezbeđuju strukturni kontekst neophodan za vremensko-geografske preskoke nužne za spontanost pristupa temi. Glavni pasivni junak dotičnog poglavlja je Takaširo Moro, japanski mladić kog mlada kineska fotografkinja Piksi Lijao na svojim snimcima prikazuje u otvoreno podređenim položajima: na primer golog, ležećeg na stolu sa voćkom koja mu prekriva genitalije dok umetnica puši cigaretu i gleda u kameru. Knjigu pak otvara priča o istopolnoj muzi španskog genija Dijega Velaskeza. Posredi je Huan de Pareha, mladi slikarov afrolatinski pomagač i glavni junak jednog izvanrednog portreta koji je veliki umetnik završio 1650. godine za godišnju izložbu u rimskom Panteonu. Na slici se model pojavljuje od pojasa nagore, sa rukom preko grudi, ali i sa ponešto arogantnim držanjem. To kao da je najavilo da će Huan de Pareha posle bezmalo petnaest godina porobljenosti, kad ga je Velaskez pustio na miru, i sam početi da slika portrete. Tako uvodni segment knjige načinje i priču o aktivnoj ulozi muze, što ovde možda najupečatljivije ilustruju poglavlja o Fridi Kalo i britanskoj autorki bangladeškog porekla Nilupi Jasmin. Njih dve su u isto vreme i inspiracija, svoja ili tuđa, i umetnice. Poglavlje pak o fotografkinji Dori Mar, Pikasovoj muzi čija karijera je dugo bila u izrazitoj senci španskog inovativnog slikara, nazvano je Žena koja plače, po jednom od najamblematičnijih Pikasovih radova, nadahnutih upravo dotičnom umetnicom. Rut Milington pokazuje izrazitu analitičku moć dovodeći u vezu dotičnu sliku sa „Gernikom“, takođe nastalom 1937. godine. Naime, potonja ne samo da jednako prikazuje ljudsku patnju nego dospeva dalje od toga, do jasnog ideološkog stava, antiratnog i levičarskog, upravo zahvaljujući uticaju Dore Mar na Pikasa.

U ovoj knjizi autorka je uspela da vrlo uvrežene predrasude o naslovnom pojmu izrazito podrije, a da pritom izbegne moralizovanje, patetiku i naglašavanje sopstvene prosvetiteljske i polno osvešćujuće težnje. Sve to je izvela vrlo spontano, čemu doprinosi i živahan, dobrim delom žurnalistički stil knjige. Tako je jedno vrlo prevratničko delo učinila dostupnim najširem mogućem čitalačkom sloju.

Autor: Domagoj Petrović