Prikaz knjige „Muza“ Džesi Barton

Nakon debitantskog romana Džesi Barton „Tajna devet soba“, koji je prodat širom sveta u više od milion primeraka, postoje naznake sindroma drugog romana u njenoj novoj knjizi „Muza“. „Videla sam šta uspeh učini ljudima, Isače, kako ih odvaja od kreativnog impulsa, kako ih parališe. Nisu u stanju da stvore ništa što nije užasna replika onoga što je došlo pre toga, zato što svi imaju mišljenja o tome ko su oni i kakvi bi trebalo da budu.“ Tako kaže Oliva Šlos, virtuozna mlada slikarka tridesetih godina prošlog veka iz Andaluzije koja odbija da prihvati zasluge za svoj rad. Kao i u romanu „Tajna devet soba“, proces stvaranja je u prvom planu i u novoj knjizi Džesi Barton.

Nakon porodičnog preseljenja u Španiju kako bi se ublažila majčina depresija, Oliva pronalazi snažnu inspiraciju u lokalnim pejzažima i ljudima. Zastrašena ocem koji je trgovac umetninama i misli da žene nisu sposobne da slikaju, Oliva koristi lokalnog revolucionara Isaka Roblesa kao lice koje će predstavljati njenu umetnost u priči u čijoj je pozadini Španski građanski rat.

Drugi, angažovaniji glas romana daje nam Odela Bastijen, imigrantkinja sa Trindidada koja je krajem šezdesetih došla u Englesku i dobila administrativni posao na institutu za umetnost Skelton, nakon pet godina rada u prodavnici cipela.

Odela, koja želi da bude pisac i ima fakultetsku diplomu, susreće se sa rasizmom, od konobarica u čajdžinici do bučnih žena odevenih u kostime od tvida, dok pokušava da izgradi život u svojoj domovini. U strahu da bilo kome ponudi svoju poeziju ili da je čita javno: „Samo sam jednom digla pogled ka licima koja su me okruživala, malim mesecima koji su se zaustavili samo zbog mene.“ Odela dozvoljava da joj zamišljene reakcije ljudi stanu na put.
 
Ovo je zanimljiva tema za Bartonovu, englesku spisateljicu koja je studirala na Oksfordu i radila kao glumica i lični asistent pre nego što je roman „Tajna devet soba“ objavljen 2014. godine. Iako je njen prvenac bio na prvom mestu najprodavanijih knjiga „Sandej Tajmsa“, a prava za televizijsku adaptaciju su prodata kompaniji koja je ekranizovala „Vučje leglo“ Hilari Mantel, reakcije kritičara na roman bile su podeljene.

Autorkin stil iz prvog romana, sa detaljnim opisima porodičnog života kao na Vermerovim slikama, primetan je i u „Muzi“. Bartonova ima oko slikara i njena sklonost ka umetnosti podupire ovu priču, kako u samom zapletu tako i u jeziku. Kako se Odela upliće u svet umetnosti preko svoje enigamtične koleginice Mardžori Kvik, sve biva istraženo – od nacističkih pljački preko trgovačkih zaokreta do značenja prave genijalnosti.

Podsećajući na Donu Tart i njenu pažnju usmerenu na detalje, Bartonova daje život slikama kroz svoje pedantno istraživanje i moć opisivanja: „Bez obzira na sve uobičajene boje na poljima – oker i zelenu kao skakavac, rustičan izgled crvenkastih brazdi i zelenkastosmeđe – u prizoru je bilo nečega nezemaljskog.“
 
Tokom sudbonosne noći u Španiji pršti vatromet koji simbolizuje građanske nemire, na nebu puca „crven, zelen i narandžast, džinovski morski ježevi, fontane koje se obrušavaju“. Kada sve bude izgubljeno i oni koji su preživeli napuste Španiju kako bi sigurnost našli u Engleskoj, more je „sadržalo toliko mnoštvo boja; blato i mleko, škriljac i lišće, bronzu kada se svetlo prelomi na kresti talasa“.

U sličnom maniru, značajni likovi skiciraju knjigu. Za Odelu u 1967. godini „Pam Radž bila je izdanak dugačke loze stanovnika istočnog Londona, na glavi je imala nepokretnu nalakiranu košnicu, a dnevno je trošila crnog ajlajnera kao pet faraona“. Odelin šef u Skeltonu „je meni dočaravalo nešto suštinski, zastrašujuće englesko, ljude koji se oblače kod krojača na Sevil roudu i izlaze u klubove u Vajtholu; jedu bifteke, love lisice“.

Bartonova nije mogla da odoli naglašavanju misterije kroz roman, i osećaja neizbežne propasti, skrećući pažnju na sopstvenu lukavost: „A samo budala veruje da postoji drugi put“; „Da Lori nije pokušao da me uz njenu pomoć pozove da izađemo, da li bismo svi mi danas uopšte ovde sedeli?“

„Muza“ poseduje briljantne trenutke, najprisutnije u Odelinom glasu i njenim iskustvima imigrantkinje u Londonu šezdesetih godina. Uvodna poglavlja su u saglasju sa njenim pogledima na svet i dijalozima sa najboljim prijateljem Sintom, podsećajući na stil Jamajke Kinkejd. „Moj život je bio čarobni pasulj, a ja sam bila onaj dečak, i listovi su rasli sve više, bujni, impresivni, toliko brzo da sam se jedva za njih držala“, kaže Odela pred sam kraj romana.

Izvor: irishtimes.com
Prevod: Dragan Matković